Category Archives: žene

Iz dnevnika

Уобичајен

Tvoja snaga me preplavljuje.

Samo otvorim oči, samo se usput naslonim na tebe i svu me obuzme sirova, muška snaga što u tebi ključa. Ti nisi muškarac, ti si mužjak. I moj si čovek. I ja… ja nisam žena. Ja sam ženka. Podatna, topla, što širi raskošne butine, bokovima te u sebe poziva. Ja grejem postelju ratniku. Ja sam mu odmor. I šapućem ljubav onda kada vrati se u dom. Moja utroba je tvoj dom. Moje celo biće je tvoj dom. Ti ga preplavljuješ, a ono ni tada ne biva tobom sputano, već k’o voda zemlji dolaziš mi i samo se sve potpunije svoja iz tebe rađam.

Tako je lepo biti te pun onda kada svojom snagom moju snagu ne sputavaš, kada moja snaga pored tvoje može nesputano da se raspline, a da i dalje osećam da si jači. Meni trebaš jači. Kad moram da budem jača, ja svoju snagu u sebe zaključavam i onda me iznutra degradira. To je ružno i ne volim kada se desi.

A sa tobom rastem. Svaki put kada te tu ima – sve moje se uz sve tvoje uvećava. To je skoro pa neverovatno i pravi dar prirode i života. K’o da mogu da vidim, k’o da nekom drugom dešava se, taj veličanstveni trenutak u kom moje ja i tvoje ja tako skladno jedno uz drugo postoje.

Ti si voda ovoj zemlji koja jesam.

A ja te volim. I to je stvarno.

Dijana Knežević

Advertisements

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Iza uspešnog muškarca (ne)krije se uspešna žena

Уобичајен

Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku. (Fridrih Vilhelm Niče)
…pa je možda baš to razlog iz kog su, kroz istoriju, uspešni muškrci pored sebe imali uspešne žene, dovoljno inteligentne, fatalne koje su im imale doskočiti, te kao “opasne igračke” upotpunjavale njihovu glad za životom samim?
Zbog pravne nejednakosti među polovima, u dalekoj istoriji nešto teže možemo naći primere “uspešna žena – uspešan muškarac”, ali još je i Kleopatra VII, kraljica Egipta, svojim zavodničkim i diplomatskim sposobnostima uspela da na svoju stranu povuče moćnog Cezara i na taj način osigura svoju vlast nad Egiptom.
Nije tajna da su poneke od uspešnih žena svoje uspehe “grabile”, između ostalog, i zahvaljujući svom šarmu i lepoti. Pitanje na koje se odgovor čini pomalo suvišnim jeste – da li lepota ženi pomaže ili odmaže u lovu na uspeh? Dovoljno je činjenica koje govore “za” i “protiv”. Istina je, pak, da inteligenta žena svoju lepotu i inteligenciju može fino unovčiti na razne načine. Suptilnost koja bi pri tom evenutalno dolazila mogla bi se dovesti u vezu sa temperamentom, životnim stavovima i još koječime.

U 15-om veku, Henrik VIII, kralj Engleske, poznat i po broju žena s kojima je bio u braku, sklopio je brak sa ujedno najpoznatiom i najuspešnijom među svojim ženama – Anom Bolen, koja se danas smatra zaslužnom za odvajanje engleskog katoličanstva od rimokatoličanstva, kao i za kasnije uspostavljanje protestantisma u Engleskoj.

Teodora, cirkusantkinja koja je poticala iz najnižeg staleža, postala je žena vizantijskog cara Justinijana I, iako je takva vrsta braka svojevremeno bila zabranjena. Justinijan ju je tajno oženio, te je postala i njegova najbliža savetnica i ravnopravna saradnica na prestolu.

Inspiracija koju su mnogi umetnici pronalazili u svojim ženama i ljubavnicama, opšte je poznata. No posebno interesantna jeste uzajamna inspirativnost, uzajamno umetničko nadahnuće koje su pojedini parovi jedno iz drugog fantasticno crpeli.
U 18-om veku, poljski kompozitor i pijanista, Frederik Šopen komponovao je neka od svojih najboljih dela, između ostalih i poznatu Polonezu, opus 53 u a-molu, uz svoju ljubavnicu, francusku spisateljicu – Žorz Sand.
Marina Cvetajeva, ruska pesnikinja, poznata je i po svojim platonskim, uzajamno inspiriušićim ljubavima. Većinu ljudi s kojima je vodila prepiske upoznala je tek nakon što bi zaljubljenost minula, te je to bio slučaj i sa pesnikom Rajner Marija Rilkeom i novelistom Borisom Pasternakom. Njeni stihovi odišu lepršavošću ljubavi u kojima se gubila, pa i kada kaže “ja sam ptica i ne žali što podležem zakonu lakom”, u njenim rečima možemo osetiti zanos koji je preplavljivao komade njene ljubavne stvarnosti. Prepiske koje je vodila sa poznatim umetnicima, pune pesničkog zanosa, sačuvane su i prevođene su na mnoge jezike.

Kada govorimo o ženskoj knjizevnoti, a posebno o erotskoj ženskoj knjizevnosti, ime Anais Nin bi se nužno moralo naći pri samom vrhu. Francuska spisateljica, osim što je izdala nekoliko romana i celoga života pisala i objavljivala dnevnike, zapamćena je i po svom burnom ljubavnom životu, pre svega sa Henrijem Milerom, kom je pomagala dok je radio na “Rakovoj obratnici”. Ovom poznatom, pomalo “sirovom” piscu, Anais je bila i inspiracija, koliko i on njoj.

Silvija Plat, engleska knjizevnica, danas je među ljubiteljima poezije poznatija od njenog supruga Teda Hjuza, koji je svojevremeno u pesničkim krugovima bio uvažavaniji od nje, te je i njeno pisanje povremeno “trpelo” zbog te pomalo destruktivne ljubavi. Želja za nepostojanjem, koja je apsolutno “vrištala” iz njene poezije, dovela ju je i do samoubistva kojim je ovaj neverovatan život skončan.

Poznata je i ljubav Roberta Roselinija, filmskog režisera, i glumice Ingrid Bergman, koja je kasnije sa njim radila na ponekim od filmova koji su doživeli sjajne uspehe.
O tome kako su patnja i stvaranje duboko povezani, govori i ljubav slikarskog para – Diega Rivere i Fride Kalo. Strastvenost njihove ljubavi, u kojoj je Frida bila rada da prihvati Diegovu prirodu u celosti, opraštajući mu njegova neverstva, stvorila je neka od najfantastičnijih dela ove umetnice.

Ljubiteljima nešto tvrđeg zvuka, poznata je i ljubav pevača grupe “Nick Cave & Bad Seeds”, Nika Kejva i pevačicePiDžej Harvi. Australijski muzičar je gotovo ceo jedan album prepun ljubavnih pesama posvetio ovoj vezi.

Poneke umetnike proslavila su upravo dela koja su nastala zahvaljujuci ženama i ljubavnicama, koje su im ujedno bile i muze.

Danteova “Božanstvena komedija” i “Novi život” apsolutno ne bi postojali da nije bilo Beatriče, njegove neiscrpne inspiracije. No, sa Beatričom stvar je slična kao i sa Petrarkom i Laurom, gde se na ponekim mestima gubi granica između istinske ljubavi i poetske kreacije. Kod Dantea ovaj zanos posebno dolazi do izražaja na mestu gde Beatriču opisuje rečima ”La gloriosa donna della mia mente”, odnosno “Prelepa dama moga uma”.
Dalijeve slike bezmalo su inspirisane ženskokm figurom, Elenom Ivanovnom Diakonovom, kojoj je on kasnije dao nadimak Gala. Gala ovom ekstravagantnom umetniku i nije bila samo inspiracija. Na izvestan način, ona je svojom ženkom upornošću i glađu za luksuzom “gurala” Dalija, vršeći promociju njegovih radova u uvaženim krugovima ljudi, podstičući ga da stvara i zarađuje. Nadalje, Geteovi bolno snažni i romantično strastveni “Jadi mladog Vetrera” nisu mogli nastati bez istinske insipirisanosti ljubavlju. Patnja i ljubav usmereni ka izvesnojLoti, osim što su ovom umetniku doneli slavu, na izvestan način obeležili su i nekolicine života.

Jednakost među polovima dovela je i do “uspešna žena – uspešan muškarac” spoja, koji od pedesetih godina dvadesetog veka nešto češće srećemo. Nije teško pretpostaviti da ovakve vrste veza mogu biti izuzetno snažnog karaktera. Inspiracija (ne nužno ona koja dovodi do umetničkog stvaranja) neretko dostiže svoje vrhunce onda kada je obojena ljubavlju.
Žena koja nije i sama pomalo gladna uspeha, teško da potencijalno uspešnom muškracu može pružiti onu količinu podsticaja i podrške, koji bi mu umela pružiti žena koja i sama žudi da se kao inteligentno ljudsko biće ostvari na sličan način. Ujedno, zadovoljna i uspešna žena, kao muza, može biti nepresušan izvor stvaralačkog nadahnuća.Ono što ostaje blago nejasno, a pomalo upetljano između redova, jeste pitanje: da li u vezama ovog tipa može postojati izvesna doza zavisti i polu-svesne ljubomore?
Ako bismo ženu poželeli da okaratkerišemo i kao biće neretko sposobnije od muškarca za pritajenu ljubomoru, upitali bismo se kako je moguće da ona kao takva ne zavidi uspešnom čoveku kog ima pored sebe? S druge strane, možda je ta, takva vrsta “ljubomore” upravo fantastično podsticajna? Ili, možda, u dubokim, uzajamno inspirišućim ljubavima o kakvima je ovde reč, takva vrsta ljubomore i ne može da postoji?
Kako god. Danas se svakodnevno, u novinama, kompjuterima, na tv ekranima “srećemo” sa velikim brojem uspešnih parova. Anđelina Žoli i Bred PitVikorija i Dejvid BekamEšton Kučer i Demi Mur samo su neki od parova koje medijski pratimo godinama. Ono što “uspešna žena – uspešan muškarac” ljubavi danas uspeva da uništi, često je baš medijska “izbombardovanost”. Činjenica je, pak, da ljubavi ove vrste nisu nužno jednostavne, o čemu svedoče i poneki od gore navedenih primera. S druge strane, jasno je i da u ovim ljubvima postoji izvesna črvrstina koja nedostaje kod onih u kojima je prevlast među polovima odveć jasna.
Kad smo bili mali, Barbika i Ken, oboje podjednako divni, činili su se baš savršenim tako zajedno. Danas evenutalno možemo da zaneseni sanjamo o androgenom biću u kom muški i ženski princip nerazdvojivo stoje.
Uspešnom muškracu možda je nužno potrebna uspešna žena. Uspešnoj ženi možda je nužno potreban uspešan muškarac. Idealnom biću možda je neophodna njegova idealna polovina.
Dijana Knežević

PMS – Ono što u kojekakvim magazinima biva izostavljeno

Уобичајен

…a vazno je, najvaznije vazno… :)

Za sve ove mesece, nedelje, dane i sate plovljenja kroz PMS shvatila sam jedno:
PMS-u se nikada ne treba opirati.
Ako ti se vristi – ti vristi.
Ako ti se place – ti fino zaplaci. Nema veze zbog cega. Samo ispostuj PMS.
Ako te uhvati napad spremanja kuce/stana (mene hvata) – baci se na posao.
Ako bi da pojedes veliku cokoladu – pojedi je, sta te briga…
Evenutalno trebas da zastanes i razmislis ako hoces da napravis kiks zvani Slanje Poruke Tom I Tom Coveku. Zavisno od odnosa u kom si sa njim – uradi to ili nemoj. Ja imam neke ljude koji su ukljuceni u svaki moj PMS i koji cak umeju da ga postuju, mada ga, naravno, nikada nece do kraja rauzmeti.
Dalje,
Ako hoces, ako bas hoces da gledas neki stvarno sladunjavi film (iskljucujem ovde „PS I love you“ koji nije sladunjav, vec koji je najvece govno koje je Holovud mogao da izbaci) – pogledaj ga, kao bez problema, bez da budes besna na samu sebe, bez da govoris sebi, na kraju, rezignirano, kroz suze: Sta mi je to koji kurac trebalo? Tebi nije. PMS-u je. PMS ce to znati da ceni i dozvoliti ti da mirno dises nekoliko trenutaka.
Ja, kao, nemam ideju kako se kod tebe PMS manifestuje, ali on ume da bude sjajan zapravo. Coveka, tako, pohode razne lude misli. Neke bas budu ogromne, vazne i cak i smislene. Budes, tako, u raznim bolesnim stanjima, pa ti se javi ono sto ti se inace ne bi javilo.
U svakom slucaju, prokleti PMS je, generalno, sve samo ne sjajan.
Ispostovati ga jeste najbolji savet, definitivno. Jos poneki od saveta kojih bih mogla da se setim bi bili sledeci:
U tih PMS-isticnih nedelju dana, dozvoli sebi bar jedno plakanje. Najbolje je da se ono desi usput, dok radis neku glupavu stvar, dok mesas supu, ribas plocice, trazis sta da obuces… Ako se desi bas dok mislis na nekog coveka, onda ces to plakanje povezivati sa tim covekom i dolaziti do nekih svemirskih istina koje nisu nimalo istinite. PMS-isticno plakanje najcesce nije u vezi ni sa cim, zato bi bilo najbolje odvojiti ga od bilo cega.
Isto tako, u PMS-u sebi treba dozvoliti bar jedan dan tokom kog se ni sa kim neces cuti ni videti. To ume da prija na jedan fin i pomalo samodestruktivan nacin koji PMS takodje voli. Mozda za ovo nemas razumevanja. Ne znam. Meni treba. Meni uvek treba.
Potrebno je, uzasno potrebno, i bar jedno opijanje. Ne neko kulturno opijanje, nego ono – totalno. Mozes usput i da se izblamiras, jer PMS ima sjajan osecaj za ironiju i moze se desiti da dobijes promil istog, cak i ako ti inace nedostaje.
Bilo bi sjajno kada bi, ukoliko si u mogucnosti, sebi priustila nekoliko seksova.Znam da ima onih zena kod kojih orgazam rezultira plakanjem (sto je normalno, zaista jeste, iako ne zvuci (i verovatno ne deluje) tako). Ukoliko si jedna od tih – onda ne znam da li tokom PMS-a dok orgazmiras places jos vise. Mozda je i to dobro. Nemam pojma. Tek, seks tokom PMS-a je vazna stvar, upravo zbog postojece hipersenzitivnosti.
Postoji jos jedna vazna stvar vezana za PMS koju mnoge zene koje poznajem – ne znaju. Radi se, naime, o onom prezderavanju bolesnom…
Prezderavanje ovde ne postoji tek prezderavanja radi. Fazon je u tome sto se tebi, dok sve sto ti dodje pod ruku ubacujes u sebe, jede vrlo odredjena stvar. Trebas da fino sednes ili zastanes (podalje od hrane) i razmislis sta je ono sto zelis da pojedes (ja za to, kao i za mnogo stosta, koristim razigranu vizualizaciju). I onda, kada shvatis da ti se jede “to i to” lepo sebi “to i to” priustis. Velika je mogucnost da nakon toga neces imati potrebu da u sebe ubacujes tonu hrane, jer je tvoj organizam u tim trenucima nesto bistriji od tvojih impulsivnih reakcija i vrlo zna sta je ono sto mu se ‘oce. Meni se u PMS-u cesto ‘oce mlevena plazma i mleko. Ne kao neke cokolade, ne kao tona neke mesine, ne kao nista od svega toga, vec prosto – keks i mleko, fino, bez nekih bolesnih kolicina svega toga. (Ukoliko se desi da do toga ne mogu da dodjem, onda je prica, naravno, drugacija…)
Postoje ovde i oni klasicni saveti, koji se mogu naci u svim zenskim magazinima (koji su za Tebe, a uglavnom govore o Njemu) pa njih ne bih ponavljala, iako medju njima postoji mnogo onih izuzetno smislenih. Kao: topla kupka, setnja, prijatelji, bla bla… Da, to je ok. Ali, mnogo vaznije od svega toga (a nisam videla da to igde pise) je: nemoj se opirati PMS-u.
I, valjalo bi pomenuti jos jedan kritican momenat koji se u danima pre crvenih dana javlja…
Sjajne promene raspolozenja (kojima, kao, nisi pogodjena ti vec oni (ili bolje – onaj) koji su (koji je) pored tebe)… Sta sa njima?
To je deo onoga sto nikada nisam naucila, ili bar nisam naucila dobro.
S obzirom da se prepustam PMS-u i, uopste, svojim raspolozenjima, prepustam se, dakle, i tim napadima histerije i cega sve ne. To, verovatno, nije dobra i preporucljiva stvar, ali ja je ne bih bas navela kao neku kompletno losu i nuznu za izbeci.
Moguce da sve to zaivisi i od temperamenta, ali ja povremeno istinski volim te napade besa i histerije. Malo mi kasnije bude zao coveka koji je to otrpeo, ali oni su zapravo skroz kul jer kroz njih kanalises negaitvnu energiju koja tokom PMS-a cesto biva zakljucana u tebi (zbog cega je i plakanje pozeljno, kao sto napomenuh vec).
Evo, ovako bih to rekla:
Dozvoljen ti je, dakle, povremeno neki histerija – kiks. (Najbolje, usmeren na coveka s kojim si. S prijateljima i porodicom to nije uvek mudro da cinis jer uglavnom bas i nema kraja i tu tesko da se moze doci do zakljucka “dobro, u pravu si”, a ti tada, naravno, i zelis da cujes da si u pravu, iako si najcesce prilicno svesna da nimalo nisi i da je to sve samo prokleti PMS.) Ovaj kiks ti apsolutno nije dozvoljen, kao, svakog meseca, ili vise puta mesecno i to. Dozvoljen ti je nekada. Budi stedljiva. Prepoznaj pravi trenutak. Nekada izbaci nakupljeno. Ispljuni tu tonu psovki koje se u tebi taloze. Psovke su sjajne.
(Ukoliko nisi talenotovana za zavrsavanje svadja, onda ovaj deo bolje preskoci, ili se s njim nosi kako vec umes. Ja svadje zavrsavam tek onda kada druga strana pokaze makar i najmanji “u pravu si” znak. Mislim, zasto bih se, uostalom, i svadjala kada bi se radilo o tome da ja nisam u pravu, pobogu?!)
I, jos nesto:
Kada naucis da se prema PMS-u fino ophodis, kada prestanes da ga tako totalno mrzis, primetices, pomalo, kako se i on prema tebi finije ophodi i mozda ce se desiti da ga cak i pomalo volis, na jedan poseban nacin, kao nesto totalno tvoje, kao nedelju dana u kojima sebi dajes oduska, kao nedelju dana u kojima nisi ono sto jesi, ali u kojima se sasvim ponasas u skladu sa onim sto osecas.
Mislim, nije da je tu ista posebno sjajno. Ali nije ni da se iz svega nesjajnog nesto adekvatno ne moze izvuci, jbg.