Mulj i ništa

Уобичајен

(Jedna rodoljubna.
Ne volim kad moram ove ovakve. Retko dođu, ali kad se dese – onda ne mogu od sebe da pobegnem dok ih ne zapišem.)

Bravo Srbijo,
super si to odradila!

Ja sam jedva čekala da još smo nikakviji
od ovog nikakvog
kakvi smo inače.

Pa ne, stvarno su super
ovi novi razlozi
koje ćeš poturititi svojim čedima
a meni oni čije sam ja čedo,
razlozi zašto je dovoljno
i ovo malo što se ima,
ova mrva mala usrana,
ta mrva mrvičasta
nad kojom plačemo i krvarimo svi
koliko nam treba da i do nje dođemo.
Super, stvarno su super naši novi izleti u:
budi srećan što si živ!
budi srećan što imaš posao
neki bilo kakav!
vidiš da ljudi gube glave u poplavama
i gladni su i sami.

Pa ne, jebote,
neću.
Ne znam dokle treba da sam srećna
što su mi pantalone čitave,
što imam krov nad glavom?
Ne znam dokle treba da sam srećna
što sam ziva
sa mrvom
i dve mrve hleba,
jer nekima je gore
jer neki umiru.
Pa dobro, Srbijo,
razumi ti mene,
sta da ja radim sa svim tim?!
To tvoja,
ne moja,
čeda umiru!
To ti,
ne ja,
obezbeđuješ groblja
umesto puteva,
plata,
nasipa oko reka.
Uvek je prekasno.
Uvek se za sekund preračunaš.
Ali pazi,
ja sam proračunala davno još
taj život koji hoću,
a kog ovde nema i neće ga biti
jer iz tog blata po kom se valjamo
ne izvlače se nikad biseri.
Izvlače se ratni heroji
i celi lepi ljudi što sada su ružnih od tvojih rakova:
patriotizma i mrznje,
tupe, a gorke ravnodušnosti
i ostalih bolesti društva.
Svi su takvi kad ih izvrneš naopačke,
od tvog blata – do duše prljavi.
I uvek i uvek
uvek su krivi drugi.
Ako nisu uhvatljivi,
ako nisu strani neprijatelji,
onda su više sile,
onda su neuhvatljive nedaće.

Pa, jebiga,
nije tako.

I povraća mi se od svega toga!
I od lažne humanosti takođe.
Od toga da nam je, mizernima,
vest
kad neko vrati
umesto da ukrade
tuđe,
izgubljeno.

Bravo Srbijo!
Aplauz!
Svaka čast Vučiću!
Svaka čast Noletu!
Bravo Ceco,
majko nacije!
Bravo Dobrice dobri!
Bravo Irinej!
Dole gej parada!
Dole bradata žena!

Pa vrišti mi se!

Ne mogu da podnesem patriotske usklike,
ruke sa brojanicama što tuku žene i pedere,
doktore nauka što kopaju po kontejnerima
i to što nikad nikad nikad
nije pravo vreme
za priču o diskriminaciji ovih i onih,
životu kog nema,
đubru kog svuda ima.
Sitne sitne sitne teme
za velika velika ogromna govna
u kojima plivamo.

Vidi,
napolju je džungla.
Mani se toga.
Vidi,
nije više ni džungla.
Sve je mulj i ništa.

Jebi se Srbijo!
Ja sam htela sve,
a ništa je pobedilo i ovog puta.

Žena u bež kaputu

Уобичајен

Srećem jednu ženu stalno, u bež kaputu. Kupuje u supermarketu u kom i ja. Lepa je u tom kaputu. Doseže joj malo iznad kolena, a ispod njega, tako mi se čini da mora biti, ima isto nešto jako lepo. Neku suknju ili haljinu, sigurno, jer vide joj se noge, lepe i vitke, u tamnim čarapama uglavnom.

Ta žena je uvek sa dva sina. Jedan je stariji i mnogo krupan. Drugi je još sasvim mali i deluje veselo. Nešto je zapitkuje, a ona ćuti. Ovaj prvi je uvek ozbiljan. Nikada ga nisam videla da se smeje. Ni tu ženu nikada nisam videla da se smeje. U tom kaputu. Sa kosom elegantno svezanom u rep, najčešće, i čvrsto stisnutim usnama.

Uvek kupuju mnogo toga. Čini se da ima mnogo novca. Ali kupi i piće svaki put. Njega prvo ubaci u kesu. Uvek prvo piće pa sve ostalo. Ima tužne oči dok čeka u redu. Lepo joj se slažu sa elegantnim kaputom i crnim štiklama koje na njega uglavnom nosi, ali moguće da bi joj i vedar pogled isto tako lepo stajao. Samo, nikada je nisam videla sa vedrim pogledom, bez kaputa i bez pića. Kad se baš zagledaš, primetiš da joj to piće stoji bolje od kaputa, samo na neki tužan način.

Mislim dok je gledam zašto i kada pije, i da li joj je dosta malog, savršenog, bež života, i da li ima muža, i da li je dobar prema njoj, da li i on vidi kako je lepa u svetlom kaputu i tamnim, providnim čarapama, i da li joj sinovi kažu da je lepa, i da li se igra sa njima kad skine taj kaput, ili sa mužem da li se igra, ili on sa njima. I mislim, najviše, da li, ako ima tog muža i ako je vidi, da li vidi i kako su joj oči tuzne. Ili dele to piće, zajedno. Šta ja znam. Stojim u redu, kao i ona. Možda ni moje oči nisu drugačije. Mozda smo svi takvi. Sa lepim i manje lepim kaputima, očima, cipelama i životima.

tumblr_ls0pmeDaQB1qdoqu5o1_500

Ja sam već otišla

Уобичајен

Jedna matora. Lepa, a gadna.

 

Ja mu kažem kako volim da sam sama.
On me pita da li može doći da ostane, nedelju dana bar.
Ja mu kažem kako sam nezdravo napaljena, uvek.
On mi kaže kako voli što su nam seksualni apetiti isti.
(On bi to dva puta nedeljno.
Ja bih bar dva puta dnevno.)
Ja mu kažem kako mi nedostaje moja muzika.
On mi pušta svoju, dosadnu.
Ja mu kažem da sa sam mala.
On mi, iza osmeha, pokazuje kutijicu sa zlatnim prstenom.
Ja mu kažem kako ne volim zlato.
On ode na drugi kontinent i kupi mi ga.
Ja mu kažem da me miris vanile opija.
On kaže da mu se dopada i onda me, za svaki slučaj, pre spavanja zamoli da provetrim. prostoriju.
Ja mu kažem da mi je dosadno, da hoću da se nešto desi.
On me pita koji film bi da pogledamo.
Ja mu kažem da sam osetljiva, da sam prokletom PMS-u.
On mi smelo predlaže da mu popušim.
Ja mu kažem da pušenje super.
On mi kaže da to, eto, baš i nije lud za tim.
Ja mu kažem da me sada ništa ne pita.
On me pita da li sam ljuta.
Ja mu kažem da ćuti.
On me nazove pogrešnim imenom.
Ja mu kažem da mi treba sunca.
On mi predlaže da otputujemo negde, zajedno.
Ja mu kažem da volim svoju samoću.
On mi kaže “Volim te”.
Ja mu kažem da ne umem to da izgovorim.
On me pita kada ću naučiti.
Ja mu kažem da je vreme da ide, da smo siti jedno drugog.
On me pita za neobavezan seks.
Ja mu kažem nas, sudeći po svemu, ni obavezan nije mnogo obavezao.
On mi kaže da sam bezobrazna.
Ja mu kažem da je to sve od rana.
On me pita kako sam.
Ja mu kažem da je vreme da nestane.
On me pita da li… da li cemo se durziti.
Ja mu kažem da ni onako nismo.
On me pita gde to idem.
Ja sam već otišla.

tumblr_lwuk4rSCao1r2ym4xo1_500

Širokih pluća i srca

Уобичајен

Mali smo i sjebani
svi odreda.
Ali ponekad
budu stvarno dosta
te neke lepe i male stvari
što se ponekad ipak dese:
Kada ti se nepoznati čovek
osmehne na ulici,
kada ti žena na stanici
dohvati novčanicu
koja ti je ispala,
kada ti neko u samoposluzi
ustupi mesto
u redu,
kada ima sunca
ili nema severca
dosadnog, dosadnog.
Kada lišće šušne pod nogama
i kad osetiš tuđu vrelu kožu
kako se izvija pod tvojim prstima.
Ili kad prožme se
sve tvoje i nečije,
iznutra i lepo,
pa ništa više i ne bude važno.
Budu stvarno dosta
te tako mrve
male, majušne
što od života
za tren
stvore bajku.
I ti onda stojiš
razrogačenih očiju
i pluća
i srce
budu ti široki
kao da još tri puta takav jedan život
u tebe može da stane
i pljeskaš dlanovima
i smeješ se
i ne sećaš se
kada je,
zašto je,
zbog čega je
ikada bilo mračno,
ikada bilo drugačije.

tumblr_lilb2dwQhn1qh9vzro1_500

Uvek i uvek

Уобичајен

Pišem pesmu danima.
Dok jedem,
na pauzi, na poslu,
dok me neko na ulici pita nešto
a ja ne čujem ništa.
Dok i banci stojim u redu,
a sa sobom sva u neredu.
Pišem pesmu stalno.
Dok miriše mi piće
i tuđe cigare,
dok urlaš na mene
a ja besno skičim,
dok tražim gaće i čarape,
dok se svađam sa sobom zbog tebe.
Danima,
pišem dosdnu pesmu danima,
kad neću da je pišem,
kad ne znam da je pišem,
kad muka mi je od mene i pesme,
uvek, uvek,
ja uvek pišem pesmu.
Kad pljunem na sve napisane,
kad ne stižem nijedan od pet života da živim
i kad svi se međusobno svađaju
koji je najlepši i najbjtniji.
Pišem pesmu stalno.
Umorna u kadi,
nikad življa u tvom naručju,
razmazana među svojim jastucima i knjigama,
sama i svačija na ulici.
Pišem dosadnu,
glupavu,
ogromnu pesmu
uvek uvek
i nikad neće da me pusti.

tumblr_loot9j7mAO1qgvwk9o1_500

U stvari čestitka

Уобичајен

Ljudi se žene.
Ja turpijam nokte,
razmisljam usput
da li lak sa šljokicama
ili ovaj
mat ljubičasti?

Ljudi se žene.
Ja sam juče
kupila i leminga
da ga združim sa psom,
da se raduju
i da se pokrijem životinjama
pre spavanja
jer lepše je
nego bilo čim drugim.
Od svega drugog
mi ponekad bude i muka
čak i kad je
lepo i najlepše.

Ljudi se udaju.
Ja biram najlon čarape
koje će mi se najbolje
slagati uz novu boju kose.
Svetlo zelene
ili maslinaste.
Još nisam odlučila.
Videću još sutra.

Ljudi se žene.
Ja ponekad noću
pomislim na to
kako ću možda jednom
ipak moći da živim sa drugim čovekom
i da to traje više od nekoliko meseci.
Čudno.
Biće jako čudno
ako se dogodi.

Ljudi se udaju.
A ja sam juče ponovo
imala glupav
poluneprijatan osmeh
dok sam Kseniji
objašnjavala
da druga čektica za zube
u stanu
nije moja.

Ljudi se žene.
Mislim o malim tigrovima
i tek rođenim žirafama
i tome kako spavaju
sa tim velikim vratovima
i mislim malo i ozbiljnije
čak
o plati
novom i starom poslu
ovim neurednim pesmama
i svojoj još neurednijoj glavi.
Mislim o psihoterapeutima
o džinovskim strahovima
o malim zelenim pilulama
i hladnoj strani jastuka
o prljavoj mašti
i gladnim butinama.
O svemu mislim.
O svemu
svemu
samo ne
nikako ne
o tome da se udam.
Sutra
ili bilo kada.
Ali ljudi se udaju.
I žene.
Juče jedan
kog sam nekad volela.
Sve lepo mu želim.
Ja koja o tome ništa ne znam.
Džunglu
ekvador
i Brodsku pesmu.
Od srca.

tumblr_lp9vw6ByyZ1qg7xwvo1_500

Rađanje pesme

Уобичајен

Ne vredi tebi
o tome da pričam
jer ni sebi
pošteno
ne umem sve to da kažem.

Postoji neka neizreciva magija
u tome kako nastaju snovi
i čemu oni uopšte služe.
Ti to nećeš razumeti
ako negde u nekom ćošku
nisi sav mali i razmazan,
ako tu, u tom istom ćošku,
ne držiš jednu krpenu lutku
sa pokidanim ocima
i čupavom kosom,
takvu nekakvu,
a da s njom se i dalje igraš
(ponekad, kad niko ne gleda).
Uopšte nećeš razumeti
ništa od svega što bih ti rekla
ako ne znaš kako se zauvek bude mali.
Nije to neka velika nauka.
Takav se ili rodiš ili ne.
Ne možeš na silu
da budeš dete.
Naivnost se ne uči u školi.
Učitelji ne uče decu kako se sanja
(samo poneki,
baš najbolji,
al’ to i nisu učitelji,
to su sve odreda bajkovita neka bića).

Ja uopšte ne umem da ti objasnim
ništa od ovoga o čemu sve znam.
Mene su u životu
za jednu noći
desetine snova pohodile
i sve sam ih tako gledala pred sobom
kako se raspadaju.
A u drugim noćima
(to tako mora biti,
jer život sam pravi račun jedan pošten)
u drugim, kažem,
ja sam cele gradove zidala
od same pomisli
na gradove kakve sanjam.
Ti ne znaš šta je to
i ne možeš znati ako sam nisi probao:
Samo zatvoriš oči
i poželiš,
a pred tobom se stvori
nešto lepše
nego Amsterdam
i svo ti je nebo
od lala i ptica,
a ti zmuriš u sunce
i plašiš se
da se ne probudiš.

Al’ to nije bajka,
odmah da ti kažem.
Ako misliš da jeste
sigurno me nećeš razumeti.
Bajke se nose u srcu,
a ovo što u prostoru se stvori
samo ako trepneš
i malo jače poželiš –
to je stvarnost, prijatelju.

Ja ti kažem prijatelju
iako te ne poznajem
i iako tu reč ne volim
jer čula sam
(a ponekad se stvarno desi)
da kad necemu damo ime
ono odmah to nešto i postane.
Ja zato rane nazivam žarištima.
To je smelost ogromna.
Ali ti ionako sigurno nisi video
kako izgleda
kad iz tog rovitog mesa
izraste ceo jedan svet od svetlosti sačinjen.

Ti me ništa,
baš ništa nećeš razumeti
ako su ti oči umorne.
Oni koji ovu pesmu razumeju
imaju oči pune vatre.
Ali, pazi,
to nije fiktivna vatra
već neka toliko jaka
da zimi možeš
na nju ruke da ogreješ.
Uostalom,
kako mislis da bih ja
i ovu zimu preživela
da nisam sopstvene oči imala?
Danas više niko pametan
ne plaća grejanje.
Mada, istina,
lakše je zapaliti nešto oko sebe
nego sebe,
iznutra,
pa još plamen održavati.

Da ti kazem sad na kraju,
jer na početku nisam stigla,
ovo je najteža pesma od svih
jer te dosadno drži za gušu
i ne pušta
ubeđujući te da je razumeš.
Ali vidi kako na kraju,
dok je shvataš,
njen stisak postaje nežniji
i tebi se vraća
boja u obraze
i sav si ponovo
od slova i snova.
Tako se raste do deteta.
Ni to ti u školi nisu rekli
jer u školi te sigurno
nisu ni učili
od čega se pesme prave
ali to već ne smem
da ti otkrijem
jer ostaću bez mesa na kostima
i biće mi hladno
i sa svom vatrom
koju u sebi nosim.

Sklopi oči samo
i sanjaj.
Bar do kraja ove pesme.
I malo još iza nje,
kad od suza koje sam u nju strpala
ostane samo balav trag
kao iza puža.
Pomiluj ga.
Tako maziš utrobu mojoj pesmi.
Jer moja je na sigurnom.
Obema rukama
držim snove u njoj na okupu,
da ne popadaju.
Jer drugačije
druačije stvarno,
bojim se,
nikada,
baš nikada više
neću uspeti pesmu da rodim.

Image