Tag Archives: književnost

3 u 1: Pornografija, bajke, vino i poezija

Уобичајен

Moj izbor albuma, filma i knjige

“New Skin for the Old Ceremony” – Leonard Koen (Leonard Cohen)

Image

Koen se sluša uz vino. Ne! Uz patnju. Ne, ne! Sluša se dok vodiš ljubav, kad si zaljubljen. Ne, ipak ne… Sluša se dok je napolju mračno, a ti si očajan ili poluočajan, ili dok je leto, ili dok je jesen i proleće. Najbolje, u stvari, dok je napolju kišno, a unutra toplo, uz čaj ili vino, ili gorku, crnu kafu, i cigaretu, umotan u ćebe, ili u nečiji zagrljaj, ili u neku tihu, ili u neku glasnu tugu. Eto tako nekako.

“New Skin for the Old Ceremony” sluša se na repeat, u svakom slučaju. Duboki, hrapavi glas ovog mračnog šarmera magično hipnotiše. Stvori vino! Stvori jesen! Izleči svaku bolest i razboli u svakom zdravlju! Ne možeš slušati “Take This Longing” i ne naježiti se. Nije pristojno. I ne možeš ostati hladan dok njegov šapćući glas peva “I Tried To Leave You”.

Play it again, L. Cohen!

Image

“Ultimo tango a Parigi” (Poslednji tango u Parizu)

Bertoluči (Bernardo Bertolucci) je ovde razbio! Napravio je bajku za odrasle!
Priča o dvoje stranaca koji se sreću u Parizu i uplovljavaju u neobičnu seksualnu (a potom i romantičnu) vezu može da probudi i tvoje međunožje, i tvoje suze, i tvoju čežnju, i tvoje misli o egzistencijalnom beznađu, i romantično sanjarenje o fantastičnom Brandu (Marlon Brando) ili Mariji (Maria Schneider).

Ovde je smešteno više lepote i poezije od zamislivog. Ako gledaš kroz poeziju i strast. I ako voliš. I ako tražiš sredinu između Diznija i pornografije.

“Znakovi pored puta” – Ivo Andrić

Image

Ovo stvarno jeste Biblija duše! Delo u kom je slavni nobelovac skupio misli koje je beležio celog života može da dirne ono najtananije i najlepše u tebi. Ako se pustiš. Ako mu se pustiš.

U slučaju da tražiš knjigu koju bi mogao/la čitati svakog dana, u sve i jednom raspoloženju, bez reda, jednako predano, godinama – ova može biti ta! Slavljenje života, lepota neuhvatljivosti vremena, čežnja za mirom, za prevazilaženjem unutrašnje “izdeljenosti” samo su komadić onoga o čemu Andrić priča. Utisak povezanosti sa autorom nepogrešivo je snažan: on ne piše, on priča – tebi.

I kad sa stotim po redu čitanjem završiš, bude samo ono o čemu je govorio: “Minut čiste radosti ostaje u nama zauvek kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Dijana Knežević

Advertisements

Filozof bluda: Marquis de Sade

Уобичајен

Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.

Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.

Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.

Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.

Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.

Dijana Knežević

Flertovanje sa strašću i smrću: Sylvia Plath

Уобичајен

Svaka žena obožava fašistu,

čizma u lice zversko,

zversko srce zveri k’o ti.

Silvija (Sylvia Plath) je pisala čistom strašću – onom strašću koju nije stigla do kraja da odživi oduzevši sebi život rano, u trideset i prvoj godini. U pesmama nailazimo na maestralno očijukanje sa smrću i na glavu ubačenu u rernu. Naizgled simbolično, jer tako je i skončala.

Platova je prva spisateljica kojoj je Pulicerova nagrada dodeljena posthumno. Rođena je 1932. godine, a čitavog života patila je od manične depresije. Rani gubitak oca (zbog raka pluća) ostavio je snažan ožiljak – kako na njoj iznutra, tako i na njenom pisanju.

Sa osam godina objavljuje prvu pesmu, da bi ubrzo počela da piše i za poznate američke magazine. Posle završene druge godine studija, Silvija pokušava da izvrši samoubistvo pilulama za spavanje, te je nalaze u stanu nakon tri dana i uspevaju da joj spasu život. To blisko iskustvo sa smrću, opisala je u jedinom objavljenom romanu “Stakleno zvono” (The bell jar). Po povratku sa rehabilitacije nastavlja studije i ubrzo upoznaje budućeg supruga – pesnika Teda Hjuza (Ted Hughes). Snažan erotizam koji karakteriše celo njeno stvaranje, bio je ujedno i način na koji je živela. U skladu sa strastvenom prirodom, Silvija je ljubav često “palila” ljubomorom. Ne bez razloga, doduše, jer je Tedovo neverstvo i bilo ono što je Platovu u određenim trenucima “lomilo” – ali i osnaživalo njeno pisanje.

Opsednutost smrću u životu i pisanju Platove posledica je i ogromnog erotskog naboja. U njenoj poeziji nailazimo na opise smrti kao erotskog čina, a biti u vlasti erotizma znači, istovremeno, ne znati za granice, prevazilaziti ih i ispitivati, te naposletku stići do smrti – kao smisla i mogućnosti ponovnog rađanja. Silvija je gotovo zajedljivim, izazivačkim tonom i sa specifičnim ponosom, pisala o oduzimanju života samoj sebi, svesna da povlači konce sopstvene sudbine i da bi jednom morala u tome uspeti.

Iako je spoljašnja struktura njene poezije bila potpuno “sređena”, unutrašnja nije bila ni približno takva. Naprotiv, pesme su pune neverovatnih, emocionalnih obrta, mesta na kojima se osećaj egzistencijalne samoće pretapa sa željom za slobodom, te mesta na kojima žudnja za nepostojanjem očijuka sa žudnjom za životom u kom će se disati punim plućima, bez stega obzirnosti.

U pesmi “Ženski Lazar” Silvija se bavi omiljenim temama.

Opet sam to izvela

Jednom u svakih deset leta

To mi uspeva –

Neka vrsta pokretnog čuda, moja put

Sjajna kao nacistički abažur,

Moje desno stopalo

Pritiskač za hartiju,

Moje lice bezlično, fino

Jevrejsko rublje.

Salvet u kut.

O, moj neprijatelju.

Jesam li užasna?

Nos, očne duplje, svi zubi?

Neprijatni zadah

Nestaće za dan.

Ubrzo, ubrzo će meso

Što grobna ga raka pojede

Kod kuće na meni da bude

A ja nasmejana žena.

Meni je tek trideseta

I kao mačka mogu devet puta da mrem.

Ovo je Treći Put.

Koliko đubreta

Za uništenje svake decenije.”

Ona opisuje ženskog Lazara kao ženu koja ima veliki i strašan dar da se ponovo rodi. Jedini problem je u tome što prvo mora umreti. Ona je feniks, razvratni duh, šta god hoćete. Ona je i dobra, jednostavna, veoma dovitljiva žena”.

Uopšte uzev, žena u Silvijinim delima je snažna, iako mučena unutrašnjim neredom. Majka je čija se majčinska uloga kreće od užasne do sasvim brižne (u pesmi “Ivica” žena privija nazad decu u telo, kao latice Svila ih je/ opet u svoje telo”). Ona je i zavodljiva ženka koja čas izjeda mužjaka, kao bogomoljka posle parenja, čas mu stoji otvorena – iznutra – potpuno na raspolaganju. (U “Ženskom Lazaru” kaže: Iz pepela/ ustajem s kosama crvenim/ i muškarce kao zrak tamanim.”)

Silvijin unutrašnji nered bio je ono što joj je unosilo red u stvaranje. Poslednja zbirka pesama “Ariel” odiše gotovo istovetnom strukturnom uređenošću, najsličnijom onoj koja se u “Ženskom Lazaru” može sresti.

Osim što je, pre svega, pisala krvlju, pisala je u slikama, pa su i motivi u pesmi “Svakodnevica” zapravo istinska slika iz njenog života.

Umorna od prstenja

Umorna od glasova u glavi

Koji joj kažu – pišu, umri

Ona stavlja glavu u pećnicu

Dobro zagrejanu, netom opranu

Da napravi svoj poslednji ručak

Za muža kojeg nema

Za decu koju neće videti kako odrastaju,

Čak i za suseda u

Stanu iznad njenog stana,

Jedinstven, originalan ručak

Po njenom receptu,

Ne osobito sladak,

Ručak koji je već i pre spremala

Ali joj nikad nije uspeo,

Ručak koji će sama pojesti…”

Platova nije tetošila “ruske tuge”. Pisala je živim, pulsirajućim bolom. Čvrsto mu je gledala u oči. Nije pokušavala da mu uzmakne, već se kačila za njega kao za jedini istinski izvor svog stvaranja.

U pesmi “Tatice” (iz poslednje zbirke) gde kaže: Tatice, tatice skote, ja sam na slobodi”, čini se da je i dodirnula bar verbalni oblik slobode za kojom je žudela. Platova, naime, nije uspevala da ocu oprosti taj rani odlazak. Pitanje je koliko je opraštala ikome osim sebi. Jer Silvija je ostajala verna dubokoj sebičnosti koja je, ujedno, i sama bila ključna tema pesama.

Rekla je da je umiranje veština, kao i sve ostalo”. Dobro je to izvela. Ostala je da živi i posle. Godinama posle.

Dijana Knežević

Knjige koje moraš pročitati 3. deo

Уобичајен

“Vaginini monolozi” – Eva Ensler (Eve Ensler)

Jednako tužna i vesela ispovest o ženskoj sekusalnosti. Knjiga nastala iz intervjua sa oko dvesta žena iz različitih socijalnih krugova, koje govore o svojim emocionalno–sekusalnim iskustvima, plodnosti, silovanjima, lezbijskim iskustvima itd. Vagina je ovde prikazana kao izvor radosti, zadovoljstva i života, ali i bola, nasilja i postiskivanja.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što se stidiš da izgovoriš reč “vagina”. Zato što se ne stidiš i želiš da je što češće izgovaraš. Zato što se stidiš svoje vagine. Zato što ne razumes vagine. Zato što volišvaginu. Zato što je ovo podjednako sjajno štivo i za one koji se plaše svoje seksualnosti i za one koji u njoj bogato uživaju.

“Nepodnošljiva lakoća postojanja” – Milan Kundera (Milan Kundera)

Kunderina najpoznatija knjiga. Prikazuje život intelektualca i umetnika u Češkom društvu, sa ljubavnom tematikom, što i dalje ne čini ovaj roman ljubavnom pričom, već pre pričom o ljubavi, kroz koju se protežu teme slobode, seksualnosti i moralnosti. Sa jedne strane su Tomaš i njegova ljubavnica, umetnica Sabina – kao inkarnacija lakoće i težnje za slobodom, a sa druge Tomaševa žena Tereza i Sabinin ljubavnik koji oslikavaju moralne principe.

Zašto je moraš pročitati?

Zbog Kunderinog genijalnog stila. Zato što se nalaziš u lošoj ljubavnoj vezi. Zasto što si pogledao istoimeni Kaufmanov film i dopao ti se. Zato što si u neprekidnoj žudnji za slobodom ili pak za zarobljenošću – u nekome. Zato što su teme o kojima Kundera ovde govori (sloboda, smrt, ljubav, ratovi) večite teme.

“Arijel” – Silvija Plat (Sylvia Plath)

Jedna od najpoznatijih zbirki pesama ove američke spisateljice nastala je nekoliko meseci pre nego što je oduzela sebi život. Silvija je alfa i omega kada se radi o proučavanju ženskog pisma. Njen bogat, pomalo haotičan, strastven stil istovremeno zastrašuje i oduševljava, a njene pesme daju prikaz neprekidne priče o smrti, strasti, usamljenosti, razumevanju, sebičnosti i bolu.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što, bez obzira na upadljivo žensko pismo, ona ne piše isključivo ženski, niti se obraća isključivo ženskom delu čitalačke publike. Zato što je Silvija znala da “svaka žena obožava fašistu”. Zato što si dosadan čovek koji čeprka po tuđim, interesantnim biografijama. Zato što, u tom slučaju, ova zbirka daje više od autobiografije.

“Pripovetke” – Franc Kafka (Franz Kafka)

O knjizi:

Zbirka priča ovog, po rečima Albera Kamija, najboljeg pisca moderne književnosti, sadrži sve ono što bi se moglo nazvati egzistencijalističkom esencijom pisane reči. Pripovetke poput “Presuda”, “Preobražaj” i mnogih drugih, kroz genijalno izvedenu alegoriju prikazuju dubinu pisca i ostavljaju bez daha.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što svaka od priča, iako pisana suvim i preciznim stilom, jeste lirična celina koja tera na razmišljanje. Zato što, dok budeš čitao, Kafku nećes ni primetiti. Zato što je uspeo ono što mnogi pisci bezuspešno pokušavaju: da te, dok ga čitaš, ostave zagledanog u sebe samog.

“Una” – Momo Kapor

O knjizi:

Još jedna tabu – priča. Priča o ljubavi između nemirne, putene mlade studentkinje Une i oženjenog, sredovečnog profesora – Babića. Priča o izdaji te ljubavi. Kaporov jednostavan, pitak stil vodi čitaoca kroz priču, ovoga puta, prožetu fantastično erotičnim detaljima.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što je Kapor bio šmeker. Zato što je Una zavodljiva i želećeš da je oživiš. Zato što je uzbuđujuće profesorovo i Unino skrivanje u “zen sobi“, po hotelima, u tišini i strasti. Zato što u istoimenom filmu Šerbedžija glumi profesora, a Sonja Savić – Unu. Zato što znaš koliko oni umeju biti neverovatni.

“Majstor i Margarita” – Mihail Bulgakov (Mikhail Bulgakov)

O knjizi:

Ovaj više puta cenzurisan roman, struktuiran kao roman u romanu, predstavlja psihološku, sociološku, fantastičnu satiričnu ljubavnu priču koja govori o sudbini čoveka u totalitarnim režimima. Dokazivanje kako Isus nikada nije ni postojao, Noć punog meseca (poznata i iz “Fausta“), priča o ideologijama, dolazak Satane u Mosvku i ljubavna priča koja sve to prožima – samo su neke od tematskih celina koje ćeš sresti u ovom delu.

Zašto je moraš pročitati?

Zato što si negde pročitao da recenzurisano znači “obavezno interesantno”. Zato što ne veruješ u Isusa. Zato što veruješ u Satanu. Zato što voliš Rusiju. Zato što je Bulgakov sjajan pisac koji uspeva da ostvari sintezu ogromnih, životnih tematika, ljubavi i fantastike.

Knjige koje moraš pročitati 1. deo

Knjige koje moraš pročitati 2. deo

Dijana Knežević

Sve!

Уобичајен

Ima jedna fotografija
na kojoj sam mala.
Ja – mala
na maloj fotografiji.

Imam na toj fotografiji
te neke male oči
koje su iste kao ove sada.

Imam na toj fotografiji
i te neke male ruke.
Sve je u stvari minijaturno.
Mislim da snovi nisu.
Iza.
Iza fotografije.
Ili unutra.
U meni
unutra.

Da je neko tu fotografiju,
mene na toj fotografiji,
mene tada jednom,
pitao šta bih htela
ja bih rekla sve isto
kao sada:
Hoću sve!

Dijana Knežević

Na planeti sa koje Takve dolaze

Уобичајен

Kupi mi malo neba – izvoljevala je.
Ili bar deo meseca – kaže.
Ili jednu zvezdu, eto – predlaže mi,
kao skromna,
a neskromnija od svih koje sam ljubio.

Ponekad (zapravo – retko) se nasmeši
i naivno trepne (još ređe)
onim svojim dugim trepavicama,
pa za trenutak sakrije te pretamne oči,
kao da tako pokušava da me uveri
da će mi sve njeno
jednom moći nedostajati
i da sve što ona jeste
neće kraj mene doveka biti.
Kao dete, uzmem je za ruku
i stanem da joj objašnjavam
neke velike stvari malim rečima.
Čini se da sluša
jer oči joj uvek
onaj radoznali odsjaj imaju
i tako me netremice posmatra
ma o čemu pričao
da ja često i uspem da zaboravim
da su njeni treptaji odveć retki
i da to što ja mislim da me čuje
samo s mojom željom ima veze,
a da je ona uvek na nekoj drugoj planeti,
ne znam kojoj,
na nekoj sa koje Takve dolaze.
A ja joj pričam, neumoran,
o nekim velikim stvarima
koje sumnjam da i može da razume,
jer lepo mi je dok je gledam
iako ponekad shvatim da me ne sluša,
jer prekinem se, u pola izlaganja,
samom sebi u reč upadam,
da bih video šta ona ima da mi kaže.
Tada trepne, tako naivno i nevino,
i kaže da to nije važno,
da reći će posle, da sada želi da me sluša…
I ja poverujem, stvarno.
Ne posumnjam.
Kasnije se setim da je to ono
što mi uvek i govori
i prekorevam se malo
dok sedim sam i pijem neko jeftino vino,
i pustim neke jeftine cigarete,
i slušam neku preskupu muziku
pod prevelikim nebom,
sam, a svačiji.Tada valjda i poželim
da joj kupim onaj deo neba koji želi,
ili komad meseca,
ili tu zvezdu, eto…
Pomislim kako bi to neki drugi pre mene
mogao da uradi,
i shvatim da to i nije tako mnogo
i kako će tada možda uspeti da dokuči
one velike reči koje sam joj govorio.
Ili kako će bar želeti da pokuša da razume.

I obećam sebi da ću naredni dan
poći da je tražim
(jer ona se ujutro uvek nekako izgubi,
čak mi i iz uma nestane,
dok je ponovo ne sretnem i ne upoznam).
A probudi me neko tamno jutro,
kao bez sunca,
i odmah se uplašim
da je neko nekome,
nevino i naivno trepćući,
zatražio da mu sunce pokloni,
i da je neko to uradio, lud.
I bude me, eto, strah.

Dijana Knežević

Izvini, Svete!

Уобичајен

Pogledaj,
vidi je kakva je:
nikakva ispunjena očekivanja,
želi da zna sve o Suvišnom,
čeprka po Zabranjenom
i ne zanima je čak ni šta piše
na onim moralnim tablicama
s kojima Većina ide i maše,
ponosito, dabome –
to je da se poštuje,
to je da se voli,
to je da se mora.

Pogledaj,
vidi je kakva je:
nije je briga za reprodukciju.
Ubila bi ih stotine
samo kad morala bi da bira
između sebe i sveg ostalog.
Sebe bi ta uvek odabrala.
Na druge i ne misli.

Pogledaj,
vidi je kakva je:
ljubav od seksa odvaja,
neće da voli da mogla bi da se jebe,
hoće da se jebe i bez da voli.
Zar to nije bezobrazno?
Zar nije prokleto ponižavajuće
za jednu ženu da parče mesa bude?
Zar nije bezobrazno
još i da ta žena ne oseća se kao parče,
već da parčetom zove
ono za čim telo joj gladuje?

Pogledaj,
vidi je kakva je:
sva prkosna,
sva baš – me – briga.
Sve bi ta za sebe uzela!
Zemljinu koru bi rasporila
da domogla bi se onoga
što nezasita joj utroba ište.

Pogledaj,
vidi je kakva je:
ta sigurno u crkvu ne ide.
Ne krsti se ni pred čim,
ničemu se ne čudi –
osim sebi samoj,
pa i sebi samo onda
kada učini joj se
da nečemu se stvarno začudila.
Neće ta nikada neku slavu slaviti,
neće ta nikada prste
u neke zlaćane okove staviti,
neće ta nikada reći:
Da, zauvek.
I neće ta nikada u zalog svetu
dušu svoju ostaviti
i pokajati se za sve šta je otela,
misleći da sve joj i pripada.

Pogledaj,
vidi je kakva je:
samo na tu dušu svoju prljavu
i može da misli,
samo hoće da zasiti je,
duša – pa telo,
telo – pa duša,
kako joj dođe.
Ona za to ne mari.
Nebo joj je granica
a u nebo i ne gleda.

Pogledaj,
vidi je kakva je:
k’o da trebalo je u divljini da postoji,
k’o da trebalo je, k’o životinja da se rodi,
pa tako i da živi,
jer tad ni misliti ne bi mogla
pa se kontroli ne bi stigla otrgnuti,
a ne k’o sada, a ne k’o do večnosti…

Pogledaj,
vidi je kakva je:
svakom ko je u srž vatre dirne
bolje je da nema ga,
jer opasno je što ima je.

Dijana Knežević