Kako si?

Živiš u vlažnim, jeftinim stanovima.
Razvlačiš se po budžacima
u kojima kreveti mirišu na tuđe snošajeve
a iz ormara nasleđenih od ko zna koga
dopire opori zadah smrti.
Radiš dva posla da bi platio jednu kiriju,
bednu,
i uveče, kada dođeš u mali, smrdljivi stan
niko ti ne otvara vrata,
niko ne masira umorna stopala
i niko ne pita:Kako si?

Živiš bez ljubavi koja leči.
Umesto toga,
lečiš se čajevima,
jeftinim,
onima iz kesice,
kupljenima na popustu,
50 dinara,
a i to je mnogo.
U tvojoj sobi nema ničijih fotografija.
Prestala si sa sobom da ih vučeš
još pre par godina,
kad si iz prvog stana otišla
jer si znala da će to na ovo da liči.
Tegliš sa sobom
jedan kofer,
jedan san
i jedno
jedino
umorno
telo.

Živiš u stalnom lomljenju
između želje
za seksom,
za pražnjenjem nakon kog ćeš
odmah da odeš
ili za zagrljajem u kom ćeš
moći dugo da ostaneš,
a koji neće podrazumevati snošaj.
Na kraju večeri,
obično se ne javiš nikom.

Živiš u zemlji
u kojoj se samo umire,
u kojoj te tuku po leđima
ako samo zucneš o slobodi.
Na ulici umiru kerovi,
mačke,
ljudi.
Besni vozači psuju
iz svojih skupih automobila
dok im iznad glava vise slike svetaca.
Debelim stomacima udaraju o volane
i pevaju uz melodije s radija.
Tebi se, kraj ivičnjaka,
plače.
O slobodi misliš kao o plati
koja kasni već tri meseca.

Živiš u lancima
u svojoj straćari.
Ruke su ti grube i ispucale.
Oči umorne i krvave.
I gladan si,
prokleto gladan,
toplog ženskog pogleda.
Ili samo ljudskog.
Umesto toga,
kupio si psa.
Sad sa psom,
kad dođe poslednja nedelja u mesecu,
deliš koru hleba.
I oboje ste tužni i nikakvi.

Živiš u zgradi tankih zidova.
Uveče čuješ
pijanog komšiju
kako tuče svoju ženu
koja sve to ćutke trpi
i naredni dan ti se na hodniku
uredno,
osmehnuta,
javlja.

Živiš svoj mali, usrani život.
Tapšeš sebe po ramenu:
Sutra će sigurno biti bolje