Monthly Archives: мај 2013

Perfekcionizam

Уобичајен

Do perfekcionizma je.
Ja bih da sve bude lepo.
Do poslednje mrve.
Da ništa ne nedostaje.
Da nema rupe
kroz koju može da se vidi
jedan ružan
svet.

Al’ tu je rupa.
Vidiš.
Evo ga svet.
Ružan.

Meni ta rupa ne smeta
da lepo bih gledala.
Ja je nogom načepim.
Onda nemam kroz šta
da škiljim.
Samo u tebe tada gledam.
Budeš mi lep
i pored rupe.
Sve mi bude lepo.

Kad ostanem sama
rupu malo otkrijem.
Tu mogu da pljunem,
da bacim suzu,
slinu,
parče mesa.
Kako kad.
I onda opet – cipela.
I onda opet – lepo.

Ja nemam problem
sa tom računicom.
Uvek je lepše sa tobom
nego bez tebe.
I kad ružan svet
celu me boli.

Dijana Knežević

Image

Advertisements

Uradi sam(a): Uredi dom u boemskom stilu 1. deo

Уобичајен

Reč “boemski” prvi put se upotrebljavala oko 1800. godine da bi opisala netradicionalni stil života “večitih putnika”, lutalica, “vagabunda”, onih koji nisu pripadali, ili su odbijali da pripadaju establišmentu. Kasnije, termin je postao sinonim sa rečju “cigan”, a odnosio se na one koji su napustili Bohemiu u Centralnoj Evropi, tada prepunu rigidnih pravila i otišli da žive slobodni i nesputani.

Kako u stilu življenja tako i u dekorativnom smislu, “bohemian” podrazumeva pre svega udobnost i harmoniju postignutu spajanjem naizgled nespojivog. Ovaj stil obiluje vintagedetaljima, a najvažnije su zavese, tepisi, ćebad i jastuci. Dominantni su zemljani tonovi (braon, bordo, maslinastozelena), ali “razbijeni” jarkim tonovima. Na ovaj način, postiže se utisak “udobnog šarenila” i sve dok je šarenilo takvo – ne treba se plašiti preterivanja.

“Lični pečat”, igranje sa bojama, materijalima i prostorom ono je što će domu uređenom u ovom stilu dati poseban šarm.

Image

Niski, udobni kreveti, šareni jastučići i teški, pomalo kitnjasti prekrivači, odličan su izbor!

Image

“Bogate” zavese od teških materijala daju posebnu toplinu prostorijama uređenim u boemskom stilu, čak i onda kada izgledaju pomalo dotrajalo

Image

Ogledala u vintage stilu neophodan su detalj! Čine prostor vizuelno većim, a izgledaju divno romantično

Image

Važno je da prostor odiše udobnošću i toplinom. Granica, osim kreativnih, nema!

Image

Nezaobilazni su detalji svih vrsta, a pre svega vintage

Image

Kontrastne boje, kombinovanje starog i novog ono su što oživljava ovaj stil

Image

Ovde je udobnost imperativ! Ogromna, topla, pomalo oronula fotelja kao omiljeno mesto za odmaranje ili čitanje

Dijana Knežević

Litica

Уобичајен

Koga ćemo okriviti sa padanje
kad skliznemo sa ove litice
na koju smo svojevoljno
došli da plešemo?
Kome ćemo, od blata prljavi,
a još uvek gordi,
staviti lance na ruke
pa okovati nemirom večnim?
Kome ćemo,
kad završimo s igrom,
reći;
Volim
Želim
Gorim
Molim
Izvini
Nikad
Zauvek?
Kome ćemo pljunuti u lice
a da to još uvek znači ljubav?
S kim ćemo, ruku pod ruku,
koračati u ništa
a smejati se blesavo I srećno
k’o da je do kraja sveta?
Za koga ćemo, pitam,
nacrtati mašnu na sujeti
pa dati kao poklon
sa uputstvom:
“Ne otvaraj nikad,
pa ni tada.”
S kim ćemo se, mokri I goli,
buditi u, od čiste strasti,
prljavim krevetima?
I u kojim sobama?
S kim ćemo, kad igra svrši,
deliti
pogled
suzu
ručak
ležaj
cigaretu posle seksa
bol?
Kome ćemo,
kad sve prođe,
Prećutati
sve što je ovde bilo?
Od koga ćemo kriti
da bilo je najveće?
I ko će nas to ispod oka gledati
Kad jedno drugom
Izgovorimo ime?
Za šta ćemo tada reći
da prodali smo se?
Zašto smo sa litice pali
i zašto na liticu došli?
Reci kad pitam.

Dijana Knežević

Image

Ljubavi svetskih pisaca: Friedrich Nietzsche

Уобичајен

“Pravi muškarac želi dve stvari: opasnost i igru. Zato želi ženu kao najopasniju igračku.”

Ovaj brkati nihilista, čeličnog pogleda zasigurno je znao šta je ono pravom muškarcu potrebno, pa je svoju “najopasniju igračku” Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) pokušao pronaći u Lu Salome (Lou Andreas-Salomé). Istina, bezuspešno, no dovoljno da bi naposletku izvukao onu, njegovim ljubiteljima, poznatu mudrost: “Ideš ženama? Ne zaboravi bič.”

Image

“Predugo je u ženi bio skriven rob i tiranin. Zato žena još nije sposobna za prijateljstvo; ona poznaje samo ljubav.”

Rođen 15. oktobra 1844. u Nemačkoj, ovaj veliki filozof (ali i pesnik i fiolog), čitavog života borio se sa blagom, ili ne tako blagom, lucidnošću sopstvenog uma, ni trenutka, pak, ne sumnjajući u sopstvenu genijalnost. A pokušao je i tri puta da izvrši samoubistvo velikim dozama lekova, koje je uzimao protiv nesanice i glavobolje.

Za sebe je govorio da nije “naprosto čovek, već dinamit”, a takva je bila i njegova, zauvek neostvarena, ljubav prema Lu Salome. Ovu svoju muzu i jedinu ljubav, a inače psihoanalitičarku i pisca nemačko–dansko–ruskog porekla, upoznao je na večeri kod gospođe Melvide fon Majzenburg (Malwida von Meysenbug). Priča se da je uživao u ukusnom jelu, “pečenici Majzenburg”, te da mu je zalogaj zastao u grlu kad se na vratima pojavila prekrasna Lu. Upoznavši, tada već široko poznatog pisca i filozofa, sa poštovanjem i divljenjem govorila je o njegovom delu, dok je on bivao razoružan i osvojen. Prema njegovim rečima, Lu je u odnosu sa njim bila majčinski nastrojena i podržavala ga tokom čitavog njegovog stvaralaštva, a posvetila mu je i dve pesme – “Bol” i “Molitva životu”, za koje je kasnije rekao jednom prijatelju u pismu:

“Salomina pesma  zvuči u meni kao glas koji sam uvek očekivao, još od detinjstva; nijednom je nisam pročitao bez suza.”

Image

“Kad žena ima muške vrline, onda od nje treba bežati, a kad nema muške vrline, onda ona beži sama.”

Pa ipak, razvoj njihovog odnosa bio je komplikovan i nepovoljan, kako zbog njihovih priroda, tako i zbog stalnog prisutva drugih ljudi, najpre Rea (Paul Rée) i Ničeove sestre. Niče je, jednom prilikom, i zamolio Rea da, u njegovo ime, zaprosi Lu, ne sluteći da i ovaj sam gaji istovetna osećanja prema njoj. Ničeove sestra i majka nisu bile blagonaklone u pogledu Ničeove zanesenosti, te su nastojale da ga drže podalje od Lu, verujući da bi se on, upuštajući se sa njom u vezu, zaputio u neobuzdanu oluju. Pričalo se da su upravo njegova osećanja prema Lu, njegova ogromna želja da je osvoji, i podstakli u njemu ogroman književni naboj. Govorio je da je ona bila najhumanija od svih ljudi koje je poznavao, ali i da je njegova srodna duša:

“Ja mislim da je jedina razlika među nama u uzrastu. Mi živimo jednako i mislimo na isti način.”

Ono što se u intelektualnim krugovima prepričavalo kada je reč o njih dvoje, jeste dan koji su proveli zajedno, o kom istina nikad nije utvrđena, nakon kog je Lu, godinama kasnije, rekla: “Da li sam poljubila Ničea ili ne, ni danas sama ne znam.” A on je, neposredno nakon tog susreta pisao o tome kako je Lu tog dana bila drugačije biće. “Dugujem ti najlepši san svog života”, dodao je.

Image

Niče, Lu i Re

U međuvremenu, nakon još jednog njenog odbijanja, Niče počinje da sumnja da su Re i Lu ljubavnici, da bi ubrzo i saznao kako su njih dvoje počeli da žive zajedno. Osećajući da je izgubio sve – i prijatelja i ljubav svog života, Niče pada u očaj i u pismima sve češće pominje samoubistvo.

Lu je kasnije upoznala i svog budućeg supruga, Fridriha Karla (Friedrich Carl Andreas), ali Ničea nikad nije zaboravila, kao ni on nju, koji je o svojoj nekadašnjoj muzi, godinama kasnije, gorko i besno rekao:

“Ta mršava, prljava, smrdljiva majmunica sa svojim lažnim grudima – prava propast!”

Image

“Ovako hoću da su muškarac i žena: muškarac sposoban za rat, žena sposobna za rađanje, a oboje sposobni za ples, i glavom i nogama.”

Iza njegove ogromne ljubavi za Lu, iza njegovog ogromnog, bremenitog stvaralaštva, iza njegove genijalnosti i ludila, ostala su pitanja u vezi sa tim da li je, uopšte, bio heteroseksualan, te da li je ikada, i u fizičkom smislu, imao ženu, te da li je zaista bio lud i brojna druga.

Ono što je iza ovog odnosa ostalo kao čvrst dokaz, kako Ničeove prirode, tako i postojane ljubavi, jeste pismo koje joj je jednom prilikom uputio:

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjsasti egoizam kao rezultat sekusalne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.

Tvoj F. N.”

Image

“Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju – to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama, kukavicama!”

Proglašavajući da je Bog mrtav, da je u ženi skriven rob i tiranin, te izmučen sopstvenim ludilom i neostvarenom ljubavlju, njegova filozofska razmatranja, mogla su biti i očajan, ali snažan i oslobađajući krik, labudova pesma, jedina koju je, zarobljen u sebi samom, mogao da speva.

Dijana Knežević

Po uzoru na Silviju Plat

Уобичајен

Nemam više s čim da se hranim.
Nedostaju mi
slatkiši
cigare
hleb
poezija
on.
Hranim se otpacima.
Jedem biljke i sasušena sećanja.
Razvlačim kroz prste, umesto hleba,
ustajalu nadu,
Utapam u čajevima
(a trebalo bi u votki)
vrisak
jauk
suze.
I njušim tuđu poeziju
umesto svoju da rodim.
Besplodnog pera
pred njim gola krvarim.
Umesto da uzme I zagrli
on cuti i ustukne.
Kad nema cigarete i dima
po uzoru na Silviju Plat
otvorim rernu
i smestim glavu unutra.
I onda prođe.
Onda više ne boli.

 

Dijana Knežević

Image

3 u 1: Pornografija, bajke, vino i poezija

Уобичајен

Moj izbor albuma, filma i knjige

“New Skin for the Old Ceremony” – Leonard Koen (Leonard Cohen)

Image

Koen se sluša uz vino. Ne! Uz patnju. Ne, ne! Sluša se dok vodiš ljubav, kad si zaljubljen. Ne, ipak ne… Sluša se dok je napolju mračno, a ti si očajan ili poluočajan, ili dok je leto, ili dok je jesen i proleće. Najbolje, u stvari, dok je napolju kišno, a unutra toplo, uz čaj ili vino, ili gorku, crnu kafu, i cigaretu, umotan u ćebe, ili u nečiji zagrljaj, ili u neku tihu, ili u neku glasnu tugu. Eto tako nekako.

“New Skin for the Old Ceremony” sluša se na repeat, u svakom slučaju. Duboki, hrapavi glas ovog mračnog šarmera magično hipnotiše. Stvori vino! Stvori jesen! Izleči svaku bolest i razboli u svakom zdravlju! Ne možeš slušati “Take This Longing” i ne naježiti se. Nije pristojno. I ne možeš ostati hladan dok njegov šapćući glas peva “I Tried To Leave You”.

Play it again, L. Cohen!

Image

“Ultimo tango a Parigi” (Poslednji tango u Parizu)

Bertoluči (Bernardo Bertolucci) je ovde razbio! Napravio je bajku za odrasle!
Priča o dvoje stranaca koji se sreću u Parizu i uplovljavaju u neobičnu seksualnu (a potom i romantičnu) vezu može da probudi i tvoje međunožje, i tvoje suze, i tvoju čežnju, i tvoje misli o egzistencijalnom beznađu, i romantično sanjarenje o fantastičnom Brandu (Marlon Brando) ili Mariji (Maria Schneider).

Ovde je smešteno više lepote i poezije od zamislivog. Ako gledaš kroz poeziju i strast. I ako voliš. I ako tražiš sredinu između Diznija i pornografije.

“Znakovi pored puta” – Ivo Andrić

Image

Ovo stvarno jeste Biblija duše! Delo u kom je slavni nobelovac skupio misli koje je beležio celog života može da dirne ono najtananije i najlepše u tebi. Ako se pustiš. Ako mu se pustiš.

U slučaju da tražiš knjigu koju bi mogao/la čitati svakog dana, u sve i jednom raspoloženju, bez reda, jednako predano, godinama – ova može biti ta! Slavljenje života, lepota neuhvatljivosti vremena, čežnja za mirom, za prevazilaženjem unutrašnje “izdeljenosti” samo su komadić onoga o čemu Andrić priča. Utisak povezanosti sa autorom nepogrešivo je snažan: on ne piše, on priča – tebi.

I kad sa stotim po redu čitanjem završiš, bude samo ono o čemu je govorio: “Minut čiste radosti ostaje u nama zauvek kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Dijana Knežević