PMS – Ono što u kojekakvim magazinima biva izostavljeno

…a vazno je, najvaznije vazno… :)

Za sve ove mesece, nedelje, dane i sate plovljenja kroz PMS shvatila sam jedno:

PMS-u se nikada ne treba opirati.

Ako ti se vristi – ti vristi.

Ako ti se place – ti fino zaplaci. Nema veze zbog cega. Samo ispostuj PMS.

Ako te uhvati napad spremanja kuce/stana (mene hvata) – baci se na posao.

Ako bi da pojedes veliku cokoladu – pojedi je, sta te briga…

Evenutalno trebas da zastanes i razmislis ako hoces da napravis kiks zvani Slanje Poruke Tom I Tom Coveku. Zavisno od odnosa u kom si sa njim – uradi to ili nemoj. Ja imam neke ljude koji su ukljuceni u svaki moj PMS i koji cak umeju da ga postuju, mada ga, naravno, nikada nece do kraja rauzmeti.

Dalje,

Ako hoces, ako bas hoces da gledas neki stvarno sladunjavi film (iskljucujem ovde „PS I love you“ koji nije sladunjav, vec koji je najvece govno koje je Holovud mogao da izbaci) – pogledaj ga, kao bez problema, bez da budes besna na samu sebe, bez da govoris sebi, na kraju, rezignirano, kroz suze: Sta mi je to koji kurac trebalo? Tebi nije. PMS-u je. PMS ce to znati da ceni i dozvoliti ti da mirno dises nekoliko trenutaka.

Ja, kao, nemam ideju kako se kod tebe PMS manifestuje, ali on ume da bude sjajan zapravo. Coveka, tako, pohode razne lude misli. Neke bas budu ogromne, vazne i cak i smislene. Budes, tako, u raznim bolesnim stanjima, pa ti se javi ono sto ti se inace ne bi javilo.

U svakom slucaju, prokleti PMS je, generalno, sve samo ne sjajan.

Ispostovati ga jeste najbolji savet, definitivno. Jos poneki od saveta kojih bih mogla da se setim bi bili sledeci:

U tih PMS-isticnih nedelju dana, dozvoli sebi bar jedno plakanje. Najbolje je da se ono desi usput, dok radis neku glupavu stvar, dok mesas supu, ribas plocice, trazis sta da obuces… Ako se desi bas dok mislis na nekog coveka, onda ces to plakanje povezivati sa tim covekom i dolaziti do nekih svemirskih istina koje nisu nimalo istinite. PMS-isticno plakanje najcesce nije u vezi ni sa cim, zato bi bilo najbolje odvojiti ga od bilo cega.

Isto tako, u PMS-u sebi treba dozvoliti bar jedan dan tokom kog se ni sa kim neces cuti ni videti. To ume da prija na jedan fin i pomalo samodestruktivan nacin koji PMS takodje voli. Mozda za ovo nemas razumevanja. Ne znam. Meni treba. Meni uvek treba.

Potrebno je, uzasno potrebno, i bar jedno opijanje. Ne neko kulturno opijanje, nego ono – totalno. Mozes usput i da se izblamiras, jer PMS ima sjajan osecaj za ironiju i moze se desiti da dobijes promil istog, cak i ako ti inace nedostaje.

Bilo bi sjajno kada bi, ukoliko si u mogucnosti, sebi priustila nekoliko seksova.Znam da ima onih zena kod kojih orgazam rezultira plakanjem (sto je normalno, zaista jeste, iako ne zvuci (i verovatno ne deluje) tako). Ukoliko si jedna od tih – onda ne znam da li tokom PMS-a dok orgazmiras places jos vise. Mozda je i to dobro. Nemam pojma. Tek, seks tokom PMS-a je vazna stvar, upravo zbog postojece hipersenzitivnosti.

Postoji jos jedna vazna stvar vezana za PMS koju mnoge zene koje poznajem – ne znaju. Radi se, naime, o onom prezderavanju bolesnom…

Prezderavanje ovde ne postoji tek prezderavanja radi. Fazon je u tome sto se tebi, dok sve sto ti dodje pod ruku ubacujes u sebe, jede vrlo odredjena stvar. Trebas da fino sednes ili zastanes (podalje od hrane) i razmislis sta je ono sto zelis da pojedes (ja za to, kao i za mnogo stosta, koristim razigranu vizualizaciju). I onda, kada shvatis da ti se jede “to i to” lepo sebi “to i to” priustis. Velika je mogucnost da nakon toga neces imati potrebu da u sebe ubacujes tonu hrane, jer je tvoj organizam u tim trenucima nesto bistriji od tvojih impulsivnih reakcija i vrlo zna sta je ono sto mu se ‘oce. Meni se u PMS-u cesto ‘oce mlevena plazma i mleko. Ne kao neke cokolade, ne kao tona neke mesine, ne kao nista od svega toga, vec prosto – keks i mleko, fino, bez nekih bolesnih kolicina svega toga. (Ukoliko se desi da do toga ne mogu da dodjem, onda je prica, naravno, drugacija…)

Postoje ovde i oni klasicni saveti, koji se mogu naci u svim zenskim magazinima (koji su za Tebe, a uglavnom govore o Njemu) pa njih ne bih ponavljala, iako medju njima postoji mnogo onih izuzetno smislenih. Kao: topla kupka, setnja, prijatelji, bla bla… Da, to je ok. Ali, mnogo vaznije od svega toga (a nisam videla da to igde pise) je: nemoj se opirati PMS-u.

I, valjalo bi pomenuti jos jedan kritican momenat koji se u danima pre crvenih dana javlja…

Sjajne promene raspolozenja (kojima, kao, nisi pogodjena ti vec oni (ili bolje – onaj) koji su (koji je) pored tebe)… Sta sa njima?

To je deo onoga sto nikada nisam naucila, ili bar nisam naucila dobro.

S obzirom da se prepustam PMS-u i, uopste, svojim raspolozenjima, prepustam se, dakle, i tim napadima histerije i cega sve ne. To, verovatno, nije dobra i preporucljiva stvar, ali ja je ne bih bas navela kao neku kompletno losu i nuznu za izbeci.

Moguce da sve to zaivisi i od temperamenta, ali ja povremeno istinski volim te napade besa i histerije. Malo mi kasnije bude zao coveka koji je to otrpeo, ali oni su zapravo skroz kul jer kroz njih kanalises negaitvnu energiju koja tokom PMS-a cesto biva zakljucana u tebi (zbog cega je i plakanje pozeljno, kao sto napomenuh vec).

Evo, ovako bih to rekla:

Dozvoljen ti je, dakle, povremeno neki histerija – kiks. (Najbolje, usmeren na coveka s kojim si. S prijateljima i porodicom to nije uvek mudro da cinis jer uglavnom bas i nema kraja i tu tesko da se moze doci do zakljucka “dobro, u pravu si”, a ti tada, naravno, i zelis da cujes da si u pravu, iako si najcesce prilicno svesna da nimalo nisi i da je to sve samo prokleti PMS.) Ovaj kiks ti apsolutno nije dozvoljen, kao, svakog meseca, ili vise puta mesecno i to. Dozvoljen ti je nekada. Budi stedljiva. Prepoznaj pravi trenutak. Nekada izbaci nakupljeno. Ispljuni tu tonu psovki koje se u tebi taloze. Psovke su sjajne.

(Ukoliko nisi talenotovana za zavrsavanje svadja, onda ovaj deo bolje preskoci, ili se s njim nosi kako vec umes. Ja svadje zavrsavam tek onda kada druga strana pokaze makar i najmanji “u pravu si” znak. Mislim, zasto bih se, uostalom, i svadjala kada bi se radilo o tome da ja nisam u pravu, pobogu?!)

I, jos nesto:

Kada naucis da se prema PMS-u fino ophodis, kada prestanes da ga tako totalno mrzis, primetices, pomalo, kako se i on prema tebi finije ophodi i mozda ce se desiti da ga cak i pomalo volis, na jedan poseban nacin, kao nesto totalno tvoje, kao nedelju dana u kojima sebi dajes oduska, kao nedelju dana u kojima nisi ono sto jesi, ali u kojima se sasvim ponasas u skladu sa onim sto osecas.

Mislim, nije da je tu ista posebno sjajno. Ali nije ni da se iz svega nesjajnog nesto adekvatno ne moze izvuci, jbg.