Nova adresa sajta

Drugari, sajt je prebačen na novu adresu i nada se da ćemo nastaviti da se pratimo i tamo. :)

dijanaknezevic.com

Zašto je lepo sačuvati svih 200 života u toj maloj, musavoj kutiji na tavanu

Imam tu kutiju,
(kofer je u stvari)
u koju malo malo
pa ubacim neku mrvu
iz života.

Jednom jednu čarapu
nečiju
što mi je,
sećam se,
slučajno završila u torbi,
pa sam je sačuvala,
da se ne zaboravi,
a sve i da sam htela
ne bi se dalo zaboraviti.
Pa onda,
parfem jedan,
davno potrošen.
Još te 2005e.
Otvorim ga i mirisi se ponovo
nastane.
Ne samo mirisi,
zapravo,
već dovčem i taj trenutak,
taj osećaj,
tu celu 2005u
smestim pred sebe i njuškam.
Čovek jedan lepi
i ja sva
lepa i naivna,
sa ruznom frizurom
i pubertetskim mislima
onim najvećim i najpametnijim,
naravno.
Kao:
Nema šta mi nije jasno.
Kao:
Svet ću da promenim
pesmom
frizurom,
ljubavlju evo ovom
koju imam
dok taj miris na vrat istačem
i dok cela soba
i sve barbike u kutiju strpane
na njega mirišu,
a meni se čini
da sve znam
o seksu
životu
i suzama.

Pa onda,
fografija jedna
sa posvetom,
lepom.
Bodler.
I oči jedne lepe i tužne
što zure u mene.

Sve stane u kutiju
(čak i ako je kofer ta kutija),
a misliš da ti je život
velik,
najveći
i da ti si takav u njemu.
Kao neko strašno važan,
kao neko ko je svet za sebe,
ej!
A ‘vamo
po kutiji
razbacani kondomi,
kutije cigareta,
po koji opušak
(2003, 2005
i svaka naredna potom),
autobuska karta,
pa onda
bisokopska
(bioskop se konačno otvorio
te 2001, čini mi se,
Natašu su puštali),
pa spomenari
iz 1999
otužno ukrašeni
voskom sveće
(restrikcije, jebiga),
pa tuđi parfemi
(na jedan miris se streseš
i malo ti je muka
i ne znaš kako si ga
trpeo).
Po kutiji
papirići,
Sobranie,
2006a,
sve lepo piše
(mama ti ih je kupila,
pomirena).
Tu si kao
na trenutak
velik,
dok ne nađeš spomenar
iz 1997
pa se smejes sebi musavom.
Kakva sam bila,
ej.
Ali to me nije sprečilo
da napišem
kako bih baš htela
kad porastem
da budem novinar.
Ili tu hipi misao,
da sve što raste
treba da se voli
(ali istina je!)
ili da bih htela
da imam majmuna
i čarobni štapić,
obavezno.
Ta takva razmišljanja
zbog kojih te kutije cigareta
samo nestanu
i onda bi uzeo
čitav taj kofer,
sa svim ljudima u njemu
i na grudi ga privio
dok se mirisi
1999
2005
2009
i,
konačno,
2012,
dok svi ti mirisi,
dok svi ti ljudi,
dok sav ti,
iz jednog,
a kao iz 200 života,
dok sve se to
svud po tebi meša.
A ti stojiš pred tim koferom
i premda već dugo i marljivo
praviš jedan novi,
naivno slažeš:
Moram prestati ovo da radim,
da sve ovako
panično skladištim.

Zatvoriš.
Zaključaš.
A u tebi –
pet novih – starih svetova.
I ponovo možeš
da budeš
sva svoja lica
a ne ovo jedno,
ozbiljno.

(Naredni dan
gradom šetaš
kao da si
pojeo večnost
jer toliko ti se čini
da si u tom koferu
od života sačuvao.)

Kosa

Vraćala sam se s posla, kao i uvek, nešto pre pola 10. Isti autobus, u njemu nekoliko poznatih lica, uvek jednako umornih i dosadnih. Isti put i ista prljava sedišta, sve dobro poznato. Autobus stane na stanici kod pijace, ja pređem cestu, taman se na semaforu pojavi zeleno svetlo, ponovo pređem ulicu, i – skoro pa sam tu. Pre stana – second hand, pa fast food, pa škola i – stigla sam.
Ispred fast food-a, za stolom, na visokoj stolici, ovog puta sedi muškarac u plavoj majici. Ne vidim mu lice. Vidim ga s leđa. Ima veoma lepu, svetlo smeđu, gotovo plavu, kosu. Kovrdžava je. Ne sasvim. Onako talasasta, ali više u loknama. A lokne su divne, zdrave i sjajne. Kao da se ne uklapaju baš sasvim sa majicom koju na sebi ima (široka, šerpa plava, prljava, malo iscepana oko rukava), ali meni se dopada taj prividni nesklad.
Muškarac priča sa gospođom iz fast food-a. Čujem da priča, ali ne čujem mu glas. Ni ne zanima me mnogo. Još izdaleka sam opčinjena njegovom kosom. Prolazim sasvim, sasvim blizu njega i poželim da je dodirnem, da samo malo, malčicko umrsim prste u tu sjajnu gomilu loknaste pšenice. Dok prolazim pored njega, čini mi se da mogu da osetim miris uvojaka. Pomešano je nešto od mirisa iz detinjstva. Neki mirisi tu oko prvog poljupca. Ne mogu da lociram. Liči na dečački, kao i te lokne, ta jesen u njima. I ta majica tako ofucana i on, možda, ofucan. Ne okrećem se, u prolazu, da mu vidim lice, mada dok prolazim pored njega nekako znam da je umorno i izborano i da nije mlado kao ta kosa. Ta divna kosa čija je svaka vlas mazila obraze neke žene. Ili nekih žena. Jer sigurno da je neko morao da je voli. Tu kosu, takvu, u toj zlatnoj boji, i tog čoveka koji je nosi, sa kakvim god licem i dušom. A slutim da lice nije lepo iako bi duša već mogla biti. Zamišljam da je nežna kao i nijanse u loknama. I da se tako presijava dok je neko mazi, tu dušu dok mazi, kao što se svaka vlas presijava pod jeftinim svetlima fast food-a, na toj ulici, polumokroj, pored mene, sasvim umorne, koja sporo koračam.

Dok prolazim pored škole, nesto pre stana, ne razmišljam više o plavoj majici i plavim uvojcima. Razmišljam o svemu što bi bilo divno da se u trenutku može i sme. Na primer, o tome kako bi svet bio lepo mesto kada bi bilo sasvi okej prići nepoznatom čoveku, tako s leđa, bez da mu i lice vidiš, i samo mu dodirnuti kosu, stidljivo i nasmešeno reći “morala sam”, pa produžiti dalje, pa onda, kad sretneš neku ženu, divnih, zažarenih, usplametelih očiju i sočnih crvenih usana, reći joj da je divna, divna! I onda bi ta žena, tako ja volim da mislim, nastavila da hoda za nijansu se lepše smešeći, a ti bi bio srećan što si rekao ono što ti leži na duši. Uopšte, mislim na to kako bi svet bio mnogo lepše mesto da smo otpočetka učeni da to sve tako, odmah, izgovaramo. Da smo na iskrenost učeni, a ne: kao pristojno, kao uzdržano, kao armija cela nas zaleđenih koji ne smemo da smemo ništa od lepog, dok ono ružno isplivava, jer ono ruzno, kao lažemo se, silovito je, ne trpi stege, pa ljudi pucaju u ljude, urlaju na ljude u autobusima, na pešačkim prelazima. Kao, to je okej, a nije okej, uopšte nije, samo tako malo, prstom jednim bar dodirnuti nečiju kosu na ulici, u prilazu. A divna ti sva tu stoji.
Bezveze.

Kako si?

Živiš u vlažnim, jeftinim stanovima.
Razvlačiš se po budžacima
u kojima kreveti mirišu na tuđe snošajeve
a iz ormara nasleđenih od ko zna koga
dopire opori zadah smrti.
Radiš dva posla da bi platio jednu kiriju,
bednu,
i uveče, kada dođeš u mali, smrdljivi stan
niko ti ne otvara vrata,
niko ne masira umorna stopala
i niko ne pita:Kako si?

Živiš bez ljubavi koja leči.
Umesto toga,
lečiš se čajevima,
jeftinim,
onima iz kesice,
kupljenima na popustu,
50 dinara,
a i to je mnogo.
U tvojoj sobi nema ničijih fotografija.
Prestala si sa sobom da ih vučeš
još pre par godina,
kad si iz prvog stana otišla
jer si znala da će to na ovo da liči.
Tegliš sa sobom
jedan kofer,
jedan san
i jedno
jedino
umorno
telo.

Živiš u stalnom lomljenju
između želje
za seksom,
za pražnjenjem nakon kog ćeš
odmah da odeš
ili za zagrljajem u kom ćeš
moći dugo da ostaneš,
a koji neće podrazumevati snošaj.
Na kraju večeri,
obično se ne javiš nikom.

Živiš u zemlji
u kojoj se samo umire,
u kojoj te tuku po leđima
ako samo zucneš o slobodi.
Na ulici umiru kerovi,
mačke,
ljudi.
Besni vozači psuju
iz svojih skupih automobila
dok im iznad glava vise slike svetaca.
Debelim stomacima udaraju o volane
i pevaju uz melodije s radija.
Tebi se, kraj ivičnjaka,
plače.
O slobodi misliš kao o plati
koja kasni već tri meseca.

Živiš u lancima
u svojoj straćari.
Ruke su ti grube i ispucale.
Oči umorne i krvave.
I gladan si,
prokleto gladan,
toplog ženskog pogleda.
Ili samo ljudskog.
Umesto toga,
kupio si psa.
Sad sa psom,
kad dođe poslednja nedelja u mesecu,
deliš koru hleba.
I oboje ste tužni i nikakvi.

Živiš u zgradi tankih zidova.
Uveče čuješ
pijanog komšiju
kako tuče svoju ženu
koja sve to ćutke trpi
i naredni dan ti se na hodniku
uredno,
osmehnuta,
javlja.

Živiš svoj mali, usrani život.
Tapšeš sebe po ramenu:
Sutra će sigurno biti bolje

Stara majica

Kaže mi:
Kakva je to ludost, ej,
kako je to bezvezno skroz,
to kako se vratiš u taj zagrljaj,
kao kući,
al’ ne s kratkog puta kući,
nego kao iz tuđine,
pa si gladan,
pregladan poznatog,
pregladan pripadanja,
pa odjednom imaš svet
u tom zagrljaju,
i to ne bilo koji,
bilo kakav i bilo čiji,
nego svoj lični,
dobro poznati komad sveta.

Taj zagrljaj,
neki bivši zagrljaj
u kom
nešto se uzmešalo,
skoro pa slučajno,
pa je i sadašnji,
uvek i budući.
Nikad ne možeš da odeš.
Ne od čoveka,
nego od zagrljaja.
Ta pišljiva mrva sigurnosti,
to slivanje tela u jedno,
kroz kožu,
bez da se gola dirne s drugom.
Ti detinji snovi
prosuti po nečijem ramenu:
Hoću revoluciju
Neću da odrastem
Deca su glupa i stalno plaču
Ja sam slobodna
Svet je dosadan
I sve tako redom.
Dečije priče,
znaš ti sve,
znaš više nego što
smem da ti kažem
na tom uglu
dok stojim
tričavih
10 godina
ranije i kasnije.
deset
deset
odzvanja i lomi se u glavi
i ne silazi sa usana
jer je veliko
i tužno mi je da kažem,
da sebi kažem
da nigde više nema tih ruku
u kojima osećam
da sam mala
i da niko neće ništa
ako se tu razmažem,
ako se tu do suza raspuknem,
ako mi tu nije dobro,
ako ishisterišem
i sutra ponovo.
Nigde,
nigde
nema tih grudi
u kojima
kao kod kuće
sve razbucam,
ispretumbam
i kad se vratim
uvek me u sebe prime,
široko.

Ej,
šta je to.
stara majica
koju obučem
kada nedostaješ.
Ne ti
nego osećaj.
Toplina i pripadanja.

Zar se nikad više neće desiti.

Preplavljeno

Sećam se kad si došao. Bio je ovakav neki dan. Malo je padala kiša. Videla sam to kroz poluspuštene roletne. (Nisam ih tih dana nešto često podizala jer htela sam da mi trenutak traje. Da ti mi traješ.)
Znala sam da ne može biti idealno, jebiga, jer takvim se činilo. Svirao je Cohen I ti si me, na kiši, uzeo za ruku. Tako sladunjavo i jednostavno, eto. Nosila sam crveni kaput i neke duboke čizme. Rekao si da sam lepa. Mozda sam i bila ali to je samo zato što sam bila srećna.
Spremala sam se da ti kažem da ideš jer svakako si ostao predugo. Kupatilo mi je bilo prljavo. Sve si u njemu pokvario. Sve si u meni pokvario.

Mislim danas na to, malo i usput. Bez tuge. Bez ičega. Samo mrva usputnog sećanja dok kiši i svet dok na trenutak stoji, preplavljen.

Šator

Treba mi šator,
od ćebeta,
od matorog ćebeta,
ispod stola
šator,
da se malo sakrijem.
i da nema satova.
i da smo
i kalendare negde
zaturili.
I da mi dođeš
u pola sunca
i mog vrata
koji se pod njim izvija,
da ga upije
i da se mazi,
da tu mi dođeš,
da samo mi
puknu oči od lepote
jer
ti
i sunce
i ljubav
i taj šator
ispod stola šator
u koji pobegnemo
kad nam je svega dosta
i tu smo bezbedni,
tu niko ništa,
tu nema vesti
i dnevnih novina,
ne čuješ u prolazu
da je neko umro
i ne vidiš
da neko plače.
Niko ne plače.
U tom šatoru,
ispod stola,
od ćebeta,
u tom takvom šatoru.

I ako u njemu upališ sveću,
malu, majušnu sveću
(za šta bilo sveću),
bude ti
u njemu
toplo,
toliko toplo
da čak možešTreba mi šator,
od ćebeta,
od matorog ćebeta,
ispod stola
šator,
da se malo sakrijem.
i da nema satova.
i da smo
i kalendare negde
zaturili.
I da mi dođeš
u pola sunca
i mog vrata
koji se pod njim izvija,
da ga upije
i da se mazi,
da tu mi dođeš,
da samo mi
puknu oči od lepote
jer
ti
i sunce
i ljubav
i taj šator
ispod stola šator
u koji pobegnemo
kad nam je svega dosta
i tu smo bezbedni,
tu niko ništa,
tu nema vesti
i dnevnih novina,
ne čuješ u prolazu
da je neko umro
i ne vidiš
da neko plače.
Niko ne plače.
U tom šatoru,
ispod stola,
od ćebeta,
u tom takvom šatoru.

I ako u njemu upališ sveću,
malu, majušnu sveću
(za šta bilo sveću),
bude ti
u njemu
toplo,
toliko toplo
da čak možeš
i da namirišeš more.
i da namirišeš more.

Mulj i ništa

(Jedna rodoljubna.
Ne volim kad moram ove ovakve. Retko dođu, ali kad se dese – onda ne mogu od sebe da pobegnem dok ih ne zapišem.)

Bravo Srbijo,
super si to odradila!

Ja sam jedva čekala da još smo nikakviji
od ovog nikakvog
kakvi smo inače.

Pa ne, stvarno su super
ovi novi razlozi
koje ćeš poturititi svojim čedima
a meni oni čije sam ja čedo,
razlozi zašto je dovoljno
i ovo malo što se ima,
ova mrva mala usrana,
ta mrva mrvičasta
nad kojom plačemo i krvarimo svi
koliko nam treba da i do nje dođemo.
Super, stvarno su super naši novi izleti u:
budi srećan što si živ!
budi srećan što imaš posao
neki bilo kakav!
vidiš da ljudi gube glave u poplavama
i gladni su i sami.

Pa ne, jebote,
neću.
Ne znam dokle treba da sam srećna
što su mi pantalone čitave,
što imam krov nad glavom?
Ne znam dokle treba da sam srećna
što sam ziva
sa mrvom
i dve mrve hleba,
jer nekima je gore
jer neki umiru.
Pa dobro, Srbijo,
razumi ti mene,
sta da ja radim sa svim tim?!
To tvoja,
ne moja,
čeda umiru!
To ti,
ne ja,
obezbeđuješ groblja
umesto puteva,
plata,
nasipa oko reka.
Uvek je prekasno.
Uvek se za sekund preračunaš.
Ali pazi,
ja sam proračunala davno još
taj život koji hoću,
a kog ovde nema i neće ga biti
jer iz tog blata po kom se valjamo
ne izvlače se nikad biseri.
Izvlače se ratni heroji
i celi lepi ljudi što sada su ružnih od tvojih rakova:
patriotizma i mrznje,
tupe, a gorke ravnodušnosti
i ostalih bolesti društva.
Svi su takvi kad ih izvrneš naopačke,
od tvog blata – do duše prljavi.
I uvek i uvek
uvek su krivi drugi.
Ako nisu uhvatljivi,
ako nisu strani neprijatelji,
onda su više sile,
onda su neuhvatljive nedaće.

Pa, jebiga,
nije tako.

I povraća mi se od svega toga!
I od lažne humanosti takođe.
Od toga da nam je, mizernima,
vest
kad neko vrati
umesto da ukrade
tuđe,
izgubljeno.

Bravo Srbijo!
Aplauz!
Svaka čast Vučiću!
Svaka čast Noletu!
Bravo Ceco,
majko nacije!
Bravo Dobrice dobri!
Bravo Irinej!
Dole gej parada!
Dole bradata žena!

Pa vrišti mi se!

Ne mogu da podnesem patriotske usklike,
ruke sa brojanicama što tuku žene i pedere,
doktore nauka što kopaju po kontejnerima
i to što nikad nikad nikad
nije pravo vreme
za priču o diskriminaciji ovih i onih,
životu kog nema,
đubru kog svuda ima.
Sitne sitne sitne teme
za velika velika ogromna govna
u kojima plivamo.

Vidi,
napolju je džungla.
Mani se toga.
Vidi,
nije više ni džungla.
Sve je mulj i ništa.

Jebi se Srbijo!
Ja sam htela sve,
a ništa je pobedilo i ovog puta.

Žena u bež kaputu

Srećem jednu ženu stalno, u bež kaputu. Kupuje u supermarketu u kom i ja. Lepa je u tom kaputu. Doseže joj malo iznad kolena, a ispod njega, tako mi se čini da mora biti, ima isto nešto jako lepo. Neku suknju ili haljinu, sigurno, jer vide joj se noge, lepe i vitke, u tamnim čarapama uglavnom.

Ta žena je uvek sa dva sina. Jedan je stariji i mnogo krupan. Drugi je još sasvim mali i deluje veselo. Nešto je zapitkuje, a ona ćuti. Ovaj prvi je uvek ozbiljan. Nikada ga nisam videla da se smeje. Ni tu ženu nikada nisam videla da se smeje. U tom kaputu. Sa kosom elegantno svezanom u rep, najčešće, i čvrsto stisnutim usnama.

Uvek kupuju mnogo toga. Čini se da ima mnogo novca. Ali kupi i piće svaki put. Njega prvo ubaci u kesu. Uvek prvo piće pa sve ostalo. Ima tužne oči dok čeka u redu. Lepo joj se slažu sa elegantnim kaputom i crnim štiklama koje na njega uglavnom nosi, ali moguće da bi joj i vedar pogled isto tako lepo stajao. Samo, nikada je nisam videla sa vedrim pogledom, bez kaputa i bez pića. Kad se baš zagledaš, primetiš da joj to piće stoji bolje od kaputa, samo na neki tužan način.

Mislim dok je gledam zašto i kada pije, i da li joj je dosta malog, savršenog, bež života, i da li ima muža, i da li je dobar prema njoj, da li i on vidi kako je lepa u svetlom kaputu i tamnim, providnim čarapama, i da li joj sinovi kažu da je lepa, i da li se igra sa njima kad skine taj kaput, ili sa mužem da li se igra, ili on sa njima. I mislim, najviše, da li, ako ima tog muža i ako je vidi, da li vidi i kako su joj oči tuzne. Ili dele to piće, zajedno. Šta ja znam. Stojim u redu, kao i ona. Možda ni moje oči nisu drugačije. Mozda smo svi takvi. Sa lepim i manje lepim kaputima, očima, cipelama i životima.

Ja sam već otišla

Jedna matora. Lepa, a gadna.

 

Ja mu kažem kako volim da sam sama.
On me pita da li može doći da ostane, nedelju dana bar.
Ja mu kažem kako sam nezdravo napaljena, uvek.
On mi kaže kako voli što su nam seksualni apetiti isti.
(On bi to dva puta nedeljno.
Ja bih bar dva puta dnevno.)
Ja mu kažem kako mi nedostaje moja muzika.
On mi pušta svoju, dosadnu.
Ja mu kažem da sa sam mala.
On mi, iza osmeha, pokazuje kutijicu sa zlatnim prstenom.
Ja mu kažem kako ne volim zlato.
On ode na drugi kontinent i kupi mi ga.
Ja mu kažem da me miris vanile opija.
On kaže da mu se dopada i onda me, za svaki slučaj, pre spavanja zamoli da provetrim. prostoriju.
Ja mu kažem da mi je dosadno, da hoću da se nešto desi.
On me pita koji film bi da pogledamo.
Ja mu kažem da sam osetljiva, da sam prokletom PMS-u.
On mi smelo predlaže da mu popušim.
Ja mu kažem da pušenje super.
On mi kaže da to, eto, baš i nije lud za tim.
Ja mu kažem da me sada ništa ne pita.
On me pita da li sam ljuta.
Ja mu kažem da ćuti.
On me nazove pogrešnim imenom.
Ja mu kažem da mi treba sunca.
On mi predlaže da otputujemo negde, zajedno.
Ja mu kažem da volim svoju samoću.
On mi kaže “Volim te”.
Ja mu kažem da ne umem to da izgovorim.
On me pita kada ću naučiti.
Ja mu kažem da je vreme da ide, da smo siti jedno drugog.
On me pita za neobavezan seks.
Ja mu kažem nas, sudeći po svemu, ni obavezan nije mnogo obavezao.
On mi kaže da sam bezobrazna.
Ja mu kažem da je to sve od rana.
On me pita kako sam.
Ja mu kažem da je vreme da nestane.
On me pita da li… da li cemo se durziti.
Ja mu kažem da ni onako nismo.
On me pita gde to idem.
Ja sam već otišla.