Želje su must have!

Za koji dan će mi rođendan, a želje su ove sezone must have, mada su nekima i svake druge, al’ dobro sad…

Samo dijetalno, samo umereno slatko!

Od onog jednog novogodišnjeg spiska želja svašta sam i dobila, ponešto se slučajno ispunilo, prestala sam da pušim, pa NIN (mada bez godišnje pretplate) imam, a ne treba mi ni šteka cigareta, iako tabakera još uvek može, one su mi baš lepe.

U svakom slučaju sam odlučila da stare želje, kao protiv uroka, zamenim novima.

Sad mi treba taj neki posao kog se neću gnušati i na kom mi plata neće pokrivati tek mesečnu kupovinu minđuša. Samo da nije dosadno, nema veze ako ga je previše, nema veze ako tamo malo umrem, ako malo izgubim živce (na šta sam ih sve gubila), ništa nema veze, samo da nije monotono i samo da nešto sa svim tim mogu (i da kasnije, naravno, mogu odavde i da odjebem).

(Kad smo kod odjebavanja odavde…) može jedna mini – revolucija. Onako romantična, da popravi vek. Može i jedna ljudskost na ulici, u supermarketu, na šalteru. Neka ljubaznost, eto tako, niotkuda, neočekivano, da obraduje, da baš jako obraduje.

Može malo peska i školjki, ali obavezno da taj pesak bude sa nekog mora koje si baš ti lično video, dodirnuo, liznuo. Da bude ti slan pogled dok mi daješ te školjkice, da čujem u njima mediteran kako zveči kada ostanem sama.

Može tetovaža i može prising na nosu. Panično bih ih htela jer ne znam kako to ide kad se ima više godina i koliko toga je kao okej, i koliko često, i koliko hirovito. A hirovita sam, jebeš ga.

I karta za Exit, naravno da može! U stvari, samo za Kejva mi treba. Karta do Kejva. Tako to zovem. Tako mi napiši kad mi je pokloniš. “Dijani, za da dođe do Kejva.” A ja ću već stići. Preko plačne, pa do brodske, pa da budem u njegovom naručju i naposletku da budem ničija bejbi, jer, jebiga, sigurno da tako mora posle Kejva, al’ja to mogu samo da nagađam. A Kejv, tebe molim, rođendanski, za Jesus of the Moon ili Messiah Ward, ili, eto, Wonderful Life, da se raspadnem tu ispred i da se više nikad tako ne raspadnem ponovo. To celu godinu može da ispuni, hej!

Može kafa, gomile kafe! Jacobs monarch, ako već mogu da biram, al’ rođendan mi je, pa što ne bih mogla! I šolja za kafu je ok. Šarena i velika, i da bude udobna za držanje, i stabilna – tako da, kad je stavim na krevet, ne moram baš svaki put da je prospem.

Može i farba za kosu, koje god boje. Nećeš pogrešiti. Po svemu sudeći, ionako ću je pr ili kasnije upotrebiti. A pored nje, može Miljkovićeva poezija. Možeš i da mi je čitaš. Može i od Radmile Lazić nešto, ili Silvije Plat, ali njih ti već zabranjujem da mi čitaš na glas.

Može i neko, mnogo vešt, da mi skrati sentimentalnost za glavu. Ali, pre toga, molim za neke poruke koje mi greškom nisu stigle. Samo da dobijem odgovor, klimnem glavom, kažem “super” i nastavim dalje.

Može, za Lunu, jedan lep povodac, dugačak i lagan. I onaj dodatak za kesice kad kaki. E, to! Može za nju i hrana, neka fensi. Mogu i igračke. I za mene mogu igračke! Koje bilo. Neću se ja buniti. U suštini, uvek mogu barbike, ali ako baš moram da biram neke odrasle igračke, onda mogu puzle i onda mogu bojanke. Bojanke baš i nisu za velike, šta sad. Plus – uz bojanku mogu i flomasteri. Neki lepi.

Nakit može uvek. Odeš u Accessorize i odabereš ono najkičastije – e, to, baš to!. Samo da sija. Ako odustaneš od tog svetlucavog, onda može i rafaelo. Jedan ili cela kutija, nije ni bitno. Bitna je pažnja, tako kažu. (Mislim da je to glupost, inače. Bitno je da je ono što se poklanja lično, čak i kad je nematerijalno. Sve ostalo je čisto sranje.)

Mogu palačinke, sa erokremom i plazmom (može i banana, može i sladoled, može i šlag!), a mogu i lignje, jebiga.

Možeš, znaš, i ništa da mi ne pokloniš. Samo da stojiš ispred mene, kog god da si pola, i da pričaš nešto i da vidim da u tebi život bezumno gori i da imaš muda. Čoveče, da u tebi, koji imaš muda, ima gomila života! Reci, zar to nije prelepo?! Što bi mi trebalo još nešto?! Ili, ok, i u uz to, pokloni mi neku lepu reč, da bude jako smešna ili divno metaforična, da je zapišem u sebe, zaključam i setim se jednom kako neko s mudima mi je rekao to i to, a život je iz njega sijao. Divno!

Ti koji me ne voliš, možeš češće da mi podmetneš nogu, da vidiš kako gorda idem, nakon spoticanja i padanja. I da bude ti muka, a ja da budem veća od života, sutra.

Tebe, živote, grlim. Da ostaneš mi takav. Na moj rođendan, na svaki dan, na svaku godinu. Da uvek si u meni usplamteo i da nikada ne prestanemo izazivački da se gledamo, sa nešto krvi na očnjacima i mnogo strasti u pogledu.

A sebi ću, još jednom, i za zauvek, kupiti sebe. Da uvek imam kome da se vratim i kad svi odu, i kad od svega odem. Tad dobijem i poeziju gratis.

Dijana Knežević
što rođendane voli, a od starosti zazire

Mračni šarmer: Leonard Cohen

“I did my best,
it wasn’t much,
I couldn’t feel
so I tried to touch.”

Kada muziku ovog kanadskog kantautora i književnika pustite ženama – one će se, na prvu loptu, mahom oduševiti njegovim dubokim, hrapavim glasom, dirljivim melodijama i tekstovima nabijenim emocijama. Kada ga pustite muškarcima, u zavisnosti od nivoa senzitivnosti, moglo bi se desiti isto. Ipak, svako dublje upuštanje u preslušavanje Koenovih albuma dovodi do susreta sa veličinom često posve mračne emocije, fantastične muzike, genijalnim oscilacijama u boji i dubini njegovog glasa i celokupnim šarmom ovog sedamdesetsedmogodišnjeg pevača koji se u svojoj muzici kretao od folk roka do džeza, a poslednjih nedelja očekuje se njegov novi album.

Lionard Koen (Leonard Cohen) je prvu knjigu poezije (“Let us compare mythologies”) objavio sa 22 godine, a prvim albumom (“Songs of Leonard Cohen”) iz davne 1967. godine osvojio je Evropu, iako je muzikom počeo da se bavi kako bi došao do novca i nastavio sa svojom prvim ljubavlju – pisanjem. Ove dve umetnosti nisu patile jedna zarad druge, te je Koen u poslednjih 30 godina objavio dva romana, 11 studijskih albuma i 8 knjiga poezije.

Na drugom albumu, Koen obogaćuje svoju muziku ženskim pratećim vokalima, savršeno uklopivima u njegov glas koji je, s godinama, postajao sve dublji, gorči i sporiji, da bi naposletku prešao u gotovo šapčući bas. U svojim tesktovima, on je usmeren na individuu i u tim okvirima – na religiju, seks, ljubav, greh i generalnu kompleksnost ljudske unutrašnjost. Mračna dubina njegovih tekstova, posebno se oseti na drugom albumu(“Songs from a room”) gde je u pesmi“Bird on a wire” magično oslikao neutaživu glad za svojom ličnom, unutrašnom slobodom.

Posle kultne “Famous blue raincoat”, izdaje album “Various positions” gde otpočinje saradnju sa svojom kasnijom ljubavnicom Andžani Tomas (Anjani Thomas) i oduševljava javnost nekim od danas najvećih hitova: romantičnom “Dance me to the end of love”, bolnom, životnom, gorkom i oslobađajućom “Hallelujah” i melanholičnom “If it be your will”.

Godine 1993. Koen se povlači iz javnog života i odlazi u zenbudistički samostan kako bi izašao na kraj sa dugogodišnjom depresijom, koja ga je u godinama dovela i do eksperimentisanja drogom. Iz samostana je izašao sa oko dvesta pedeset novih pesama i mnoštvom stihova. Na narednom albumu (“Ten new songs”), snimljenom uz asistenciju i produkciju njegove dugogodišnje saradnice – Šeron Robinson (Sharon Robinson) – Koen, lišen depresije, biva vedriji i romantičniji i oduševljava pesmama poput “A thousand kisses deep” i”In my secret life” od kojih je svaka, sama za sebe, pravo umetničko blago.

“Nikad ne govorim o svojim ljubavnicama i svojim krojačima”

Ovu rečenicu izrekao je svojevremeno, u svom uvek blago sarkastičnom stilu, dodajući kako je o ljubavima već sve rekao u pesmama i romanima. Tako se zapravo i ne zna da li je uopšte bio u braku sa umetnicom Suzan Elrod (Suzanne Elrod), majkom njegovo dvoje dece, niti da li je imao romantičnu vezu sa, tada udatom, Suzan Verdal (Suzanne Verdal), plesačicom opevanom u pesmi “Suzanne”.

Kako o ljubavima ovog razbarušenog šarmera možemo samo na osnovu pesama nagađati, stižemo do “Chelsea hotel No 2″ i Dženis Džoplin (Janis Joplin) u njoj opevane:

“…You were talking so brave and so sweet,
giving me head on the unmade bed,
while the limousines wait in the street.”

Upravo taj stih je, kako i sam kaže, jedini u kom smatra da je ono što je rekao izašlo izvan granica njegovog džentlmenstva.

Pa ipak, u dirljivoj “So long Marianne” koja govori o završetku njegove ljubavi sa Norvežankom Marianom Ilen (Marianne Ihlen), srećemo posve drugačiju emociju:

“For now I need your hidden love.
I’m cold as a new razor blade.
You left when I told you I was curious;
Did I ever say that I was brave?”

Ovo je ujedno i veza iz koje je Koen crpeo ogromnu inspiraciju. Po rečima njegovog biografa, Mariana je “unela red i podsticala njegovu kreativnost” i oslobodila njegovu “potisnutu želju za sigurnošću i domom.”

Ovaj neverovatan umetnik je kao šesnaestogodisnjak, za razlog svog pisanja poezije naveo svoju opsednutost ženama, a kada se proslavio, opsednutost je – po svemu sudeći – bila uzajamna, pa je u počecima muzičke karijere bio besramno direktan u odnosu sa njima. Novinarkama je govorio da se svuku ili barem ogole grudi tokom intervjua, a jedan od njegovih albuma nosi simboličan naziv “Death of a ladies’ man“.

Čini se da njegov šarm, iako “pitomiji”, ni danas nije izbledeo. Glas mu je još dublji, nastup uverljiviji, a sa svojom trenutnom partnerkom Andžani još jednom je potvrdio svoje umetničko umeće kroz saradnju na njenom albumu”Blue alert” na kom je napisao sve stihove, a Andžani peva uz povremeni, jedva čujan, Koenov šapat.

Ono što čini da njegova muzika snažno živi među svim generacijama, zasigurno jeste u tekstovima magično izražena dubina njegovih emocija, sa upadljivom notom ličnog.

Osim toga, kada sa sedamdeset godina možeš da otpevaš “I’m your man” – sa fantastičnom dozom zrelog, bogatog šarma, onda to zaista liči na potvrdu svega opevanog.

Dijana Knežević