Category Archives: poligamija

Filozof bluda: Marquis de Sade

Уобичајен

Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.

Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.

Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.

Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.

Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.

Dijana Knežević

Advertisements

Platonsko trabunjanje i poligamija

Уобичајен
Sklona sam, dakle, zaljubljivanju u ljude koje ne poznajem. Kada bih to prihvatila kao potpuno normalno i nesto sto mojoj dusi (i pre svega telu) “lezi” – onda bih to sebi verovatno i cesce dozvoljavala. Ovako, ne upadam u ludilo odvec jednostavno. Ali, da, sklona sam mu…
Licno verujem da je to zbog toga sto covek, ukoliko mi je dovoljno daleko, ne uspeva da mi se ogadi, kao ni ja njemu, ume da bude nenemetljivo (neosetno, bez mirisa i ukusa!) prisutan, i da mi ostavi prostora, slobode koje sam vecito gladna. Verujem i da je to zbog toga sto previse volim reci. I sto sam idealista. Mozda pre svega zbog toga.
Danas sam se, eto, setila dana kada sam se i istinski upoznala s tim covekom s kojima sam se, do tada, znala (samo) preko interneta (i to preko neke mizerne, male drustvene mreze, cije ime me je sada sramota i da ispisem). Setila sam se apsolutno svih emocija koje su u meni tada postojale, one nezdrave uznemirenosti, pre i posle susreta, pripremanja za isti, i cega sve ne…
Setila sam se, dakle, toga, i dana kroz koje sam tada plovila, a koji su, usudjujem se reci, bili posve drugaciji od ovih kroz koje sada plovim.
Online susret – nebitan.
Cao, ja sam…
Cao, i ja sam…
Bla bla…
A nije, zapravo, bilo samo bla, bla… Tone savrsenih stvari je ispisao. I ja sam, mislila sam. Samo, kada sam nakon godinu dana od svog tog ludila stala da iscitavam reci koje sam mu pisala – nisam se bas najponosnije osecala i pozelela sam da spalim i prokleti sajt, i proklete reci, i sve sto se moze i ne moze. No kako god… Njemu se dopadalo, kaze. I meni je.
Posle prvog online susreta – gomile novh.
Uz gomile novih online susreta – nekoliko razgovora telefonom.
– Imas lep glas…
– Tvoj je divan…
– Ma hajde…
– Imas…
– Ma…
Razumeo me je i razumela sam ga, i nigde, gde god da sam se okretala, nije postojao covek (ni zena) koji bi me bolje razumeo. “Ni mene”, kaze on, a ja mu tako, eto, verujem, jer je lepo, i jer je ludo, i jer mi se dopada da verujem…
I cujemo se. Svaki dan. Vise i ne govorimo “cujemo se”, jer znamo da hocemo, jer ne bi bilo prirodno da se ne cujemo…
Tu negde sam, cini mi se, prvi put pomislila da sam ipak monogamna. (Ili okrenuta askezi?) Apsolutno nisam osecala potrebu ni za jednim covekom koji nije on. U grad sam izlazila odvec retko, o seksu sam mislila – ali vise s neznoscu nego s napaljenosu, i bila sam sasvim svesna sta mi se desava, ali i nimalo rada da sve to prekinem.
Potencijalni susret smo pominjali, ali vise usput, kao bez istinske zelje da se on dogodi. A zelelo se. Pa se onda i dogodio, najzad. Neplanirano.
Mesecima pre tog susreta, pre spavanja sam zamisljala taj dan i imala vec milione idealnih odevnih kombinacija, i vec sam znala sta cu reci, i kako ce me pogledati, i kako cu ga pogledati, i sta cemo onda misliti… Sve se cinilo sasvim izvesnim.
– Dolazis?
– Pa… ne znam…
– Javi se. Ja sam tu.
I htela sam da se ne javim. Citavih sat vremena.
A u kurac, Dijana, i savrsena garderoba i sve na svetu! Taj covek je tu! Idi da ga vidis!
I krenula sam…
U teksas skunjici za koju sam tog leta mislila da mi divno stoji (a koja mi sasvim nije tako stajala), u crnoj majici s onim besmislenim zabicama, cime li vec…, sto lici na one majice sto se po latinoamerickim sapunicama srecu, sa gornjim delom rozo – plavog kupaceg kostima ispod, u japankama koje, kao, nisam birala bas za jednu ovakvu priliku, sa kosom, kao, nonsalantno pokupljenom velikom snalom…
Nisam mislila da izgledam divno niti sam mislila da izgledam lose. Bila sam, tek, nezdravo uznemirena cinjenicom da ce oci koje sam predugo gledala na fotografijama konacno oziveti.
Mozda mi se nece dopasti? Mozda ce mi se previse dopasti? Mozda je idiot? Mozda je divan?
Bilo je vec sasvim prekasno za pitanja i ja sam toga, dakako, bila svesna.
Dok mi je mahao iz daljine vec sam znala da cu morati da se vratim mislima o poligamiji, maker da ne bih dozvolila sebi da bolesno budem zaljubljena u coveka koji mi previse daleko.
Zagrljaj. I reci. I oci koje su ozivele. Divno ozivele! I moje nervozno raspustanje kose, pa svezivanje, pa stavljanje suncanih naocara, pa skidanje istih, pa gledanje u njega, pa gledanje u stranu, pa njegovo paljenje moje cigarete, pa njegov drug koji nam se smesi, pa njegovo “Hajde nas uslikaj”, pa odvratna fotografija, pa moje slucajno naslanjanje na njega, pa…
– Moram da idem. Cekaju me. – izgovara Dijana TheCleverOne.
Zasto? Ne znam zasto.
I ide…
Bas si onakva kakvom sam te zamisljao… Divna!”
I ceznja se nastavlja. Besmislena. Besmislenija od svega zamislivog. I dalje postoje poruke, i dalje postoje pozivi, i dalje postoji jedna mizerna drustvena mreza, samo… razum se lose (ili ne tako lose?) probudio. Oprezno odgovaram na poruke. Oprezno pijem njegove reci dok pijem prvu jutarnju kafu. Brisem iz uma neke recenice. Brisem iz telefona sve poruke. Javljam se ljudima koje dugo nisam videla. Javljam se ljudima koje sam nekada ljubila.
Od toga susreta, prosle su vec dve godine. I jos nekoliko desetina puta bar sam prevrtela taj susret po glavi i shvatila kako je sve bilo apsolutno pogresno, osim osecaja koji sam u sebi imala i osim osecaja koji sam osecala da i on u sebi ima.
I nije bitno sto se prica zaledila jer verovatno nikome i nije poznato.
Tek, mislim da smo se previse i predugo vijali oko vatre, skakutali po uzarenoj liniji, neodlucni, uplaseni ko zna cega, zeljni nekih drugih, a s druge strane – gladni jedno drugom reci, i tako do beskraja…
Jos uvek se cujemo.
On je na jednom vrlo nelepom mestu sa kog mi njegove reci mnogo sporije stizu.
Ironije radi, ja sam sasvim blizu mestu na kom je on nekada bio, a on je sasvim blizu mestu na kom sam ja nekada bila. Mimoilazimo se, pomalo. Vec tri godine, eto.
I dalje je onakav kakav je bio. I dalje sam onakva kakva sam bila, kaze. I dalje se razumemo. Predobro. I dalje njusim ostatke svojih platonskih govana, povremeno. U nocima kao sto je ova, recimo. I i dalje ne verujem u monogamiju. Ali mogla bih da je podnesem. I on jos uvek ne veruje u istu. Ali mogao bi da je podnese. Zbog nekog pravog, kaze…
Sada se vec predobro znamo.
Nekada sam mislila da pomakli smo se sa mesta na kom smo stajali.
Ipak, uvek kada se recima priblizi mom platonskom zamku ludila, ja osetim da nas noge jos uvek peku od stajanja na uzarenoj liniji.
Nije mozda vazno, ali…
…cini mi se, on je moj nacin da budem poligamna i onda kada monogamiju nastojim da ispostujem.

Poligamno trabunjanje i Platon

Уобичајен
Ja sam, u sustini, verovatno pomalo sjebana zena (ako se vec tako zove covek koji nema falus i koji umesto njega, kao poklon od darezljive prirode, ima (cesto bespotrebno) razvijenu svest o stvarima koje se oko njega i u njemu odvijaju).
Ne verujem u monogamiju. Odavno.
Zapravo, ‘ajde, verujem ja u monogamiju kao u pokusaj, ali nalazim da covek takvim pokusajem vrsi izvesno nasilje nad svojom prirodom. Mislim, i ja bih se trudila da budem monogamna, a cak se i trudim da budem takva i – uspevam, ali uprono dolazim do dela price u kom se pitam: Zasto?
Nema mi sve to smisla… Jedan falus od sada pa dok nas smrt ne rastavi, ne, ne…; samo ja od sada po do onog trena u kom neces ni primecivati nijednu drugu, ne, ne…
Ne znam… Uzasno mi to lose zvuci kada to ovako zapisem, a volim da zapisem, jer onda isilujem cinjenice koje pred sebe pobacam, i onda mi to uglavnom ne donese nista dobro, ali bar znam da sada znam, i tako u krug…
Kada kazem da ne verujem u monogamiju, ne kazem to zbog toga sto zelim da nadjem izgovor i nacin da budem razuzdana i sto razuzdanija, a da mi to niko (pa cak ni ja sama) ne uzme za zlo. Ne. Kazem to zbog evidentnih reakcija nasih tela na drugo, privlacno telo, bez obzira na to sto pored sebe jedno, sasvim adekvatno, vec imamo. U slucaju mene, kao zene, fizicka reakcija na drugog, privlacnog coveka nije toliko ocigledna. Mada sam je uvek svesna. Kada bih bila muskarac, sve ovo bi mi bilo jos jasnije:
Divna zena te ceka, recimo, u stanu, a ti si, recimo, u busu i primecujes zgodnu plavusu ili crnku kako se, nesvesna svog zanosa, probija kroz masu tela, i staje tik uz tebe, okrecuci ti tvoju savrsenu zadnjicu, recimo, i ti – sta? – imas erekciju! Bez „recimo“!
Sustinski, mi smo zivotinje koje se prepoznaju po mirisu, koje se, isto tako, njuse, koje se zbog mirisa umeju zaljubiti, koje mirise u sebe upijaju, kod kojih nagon, jos uvek, radi brze od, eto, emocionalnog ili razumskog poredka bica.
Mi smo zivotinje. I ja nemam nista protiv te cinjenice. Ali bih imala stosta protiv vrsenja nasilja nad svojom zivotinjskom prirodom i vezivanja svoga tela za jedno isto telo u period od, na primer, 20 godina.
S druge strane, ono sto bi moglo da se dovede u sukob sa mojim trabunjanjem o poligamiji jeste cinjenica da sam nezdravo talenotavana za platonska voljenja.
Kako?
I kakva?
Lako. I za razna.
Jednom sam nekog coveka gledala (povremeno i ljubila) vise od godinu dana (mozda i mnogo vise?) a da ga nijednom nisam fizicki pozelela. A mogla sam. Jer je i on mogao i hteo.
Bilo mi je lepo (i dovoljno) da sa njim razgovaram, da mu pisem preogromne i prebesmislene poruke, da mi pise…, nedostajao mi je kada ode, ponekad sam ga najstrasnije mrzela dok je tu…, cekala ga da se vrati sa svojih predugih putovanja, pa onda i sama namerno odlazila, nakon sto mu se obradujem…, pa cak sam ga i volela, pa cak i nisam ljubila neke druge ljude, pa mi se onda malo gadio, pa mi je onda malo najdivniji bio… I tako… Trajalo je. Na poseban nacin. Platonski. Kao da i nisam zivotinja. Kao da i nisam seksualno bice. Kao da i on nema svoj miris. I kao da taj miris nije mogao da mi se dopadane. Jer sve drugo jeste.
Onda,
na internetu sam srela nekog drugog coveka podobnog za platonska voljenja.
Samo, on zasluzuje mnogo vise prostora… I ne dopada mi se da ga ispod ovakvih redova utrpavam.
(Sntimentalna jos uvek, jebi ga, i kada ne veruje u monogamiju…)
Nastavice se… :)