Category Archives: lažna moralnost

Adamova rebarca

Уобичајен

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da moje nebo neće otići
dalje od njegovih stopala.
Praviću mu ručak svakoga dana
i neću se zamlaćivati pričama
o muškim i ženskim poslovima.
Sve je ženski posao.
Ja ću da perem njegovu nečastivost,
da kuvam našu zajedničku nesreću,
da prostirem samo njegov prljavi veš
(ja ga nemam,
žena ne sme da stigne da ga ima),
da brišem prašinu sa njegovih sećanja
(neka ih sačuva,
sigurno ih je bilo i boljih od mene).

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem
da neću rovati po njegovim džepovima
tražeći dokaze naše zajedničke promašenosti.
Kad dođe s posla
uredno će ga čekati
supa koju sam od svojih suza spravila,
hleb koji sam rukama koje drma groznica
predano umesila.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
neću se zamlaćivati velikim filozofijama,
kad me pita šta je feminizam,
praviću se da ne znam.
Ako mi neko kaže da je moj veliki muž
još veći seksista – ja cu ga naivno pitati
šta to znači,
pa kad mi objasni,
dobrodušno ću ga zagrliti;
“Nisi, dragi, nisi,
njima samo smeta što si jači.”
Tako ću mu reči.
Tako ću i misliti.
Žena, uopšte,
ne treba mnogo da misli.
To rađa mnoge probleme
i suvišne misli,
a žena treba da rađa
jedino ručak,
jedino decu,
jedino brigu,
jedino pomirljivost
sa svojim malim i skučenim životom.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
reći ču “ne” svojim visokim stremljenjima.
Šta će meni snovi
ako njega nema da mi ih predloži?
Šta će meni kule i gradovi
ako njegova gospodarska čizma
u njih ne uđe?
Ima ta reč kod crnogoraca,
stopanica,
samo ženski rod ima.
Tako zovu ženu koja uvek ide
za svojim mužem,
u njegov trag u snegu gazi,
pa se svakome ko bi tuda prošao
čini da je putem hodao
samo muškarac.
Bicu stopanica njegova.
U korak s njegovim željama.
U korak s onim što od mene želi.
U korak s onim što se od mene traži.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
uveče, kada legnemo u postelju
(čak i kad malo zaudara na rakiju)
širiću svoje butine pokorno.
Neću očekivati da dira moje međunožje,
da zna bilo šta o malom čoveku u čamcu,
da zna bilo šta o ženskom orgazmu
(ta reč ionako nema ženski rod),
da zna bilo šta o tome šta bih i kako bih.
Širiću svoje noge poslušno,
radovati se njegovom vrhuncu,
jer to sigurno znači
da ga neće tražiti na nekom drugom mestu.

Dame i gospodo,
svečano se zaklinjem,
ako imam bilo kakvu mrlju
na svojoj prošlosti,
dobro ću je prati svakoga dana.
moliću se velikom Bogu
da nikad ne sazna da sam
volela,
učila,
sanjala,
bila odviše gorda.
Žena sme onoliko koliko
muškarac želi da žena sme.
Ja smem njega,
meni će to biti dosta.

Dame i gospodo,
svečano obećavam
podsmevaću se kada na ulici sretnem
one čija je suknja prekratka
one čiji je dekolte predubok,
one čije su oči prejako našminkane,
one s crveno nakarminisanim usnama,
one nakinđurene,
one što ne znaju svoj himen da čuvaju,
pa žure da u što više kreveta uskoče,
zamišljajući da će ih takve neko
jednom hteti.
Obećavam, kažem,
da ću se podsmevati
i iskreno žaliti
one koje misle
da je za ženu važno da je svoja,
da je samostalna,
da uči – pre nego da rađa,
da zahteva – pre nego da moli.

Dame i gospodo,
svečano obećavam,
ako on ode pre mene,
ako ostanem sama,
ako mi se učini da slobodnije,
da dublje dišem,
neću očajavati
što nema baš mnogo sećanja
kojima bih mogla da se radujem,
što sam olako gurnula
neke devojačke snove.
Neću gunđati sebi u bradu
kako sam i zašto sam
pustila da nebo mi je
kod njegovih smrdljivih čarapa.
Mirisacu njegove košulje
i biće mi tužna i pusta
staračka postelja.
Ali neću,
obećavam,
neću misliti na to
da bi u njoj bio toplije
da sam život nečim stvarno svojim
stigla da ogrejem.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi bar znate,
od Adamovog smo rebra.
Da Adamu budemo igra i odmor i sreća,
za to nas je veliki Gospod stvorio.

Dame i gospodo,
posebno dame,
vi, Adamova rebarca napuderisana,
vi što ste slabiji pol,
vi što ste plodne porodilje,
vi što ste odane majke i supruge,
vi što ste jače,
a ne smete biti jače,
vi što imate snove,
a ne smete imati snove,
vi sšo ste modre od poslušnosti,
vi sto gorite od neispunjenog života,
vi što plamtite,
a ne smete da plamtite,
vi što vam broje
koliko vam ih je kroz krevet prošlo,
spustite pogled!
Dole!
Do njegove smrdljive cipele!
Tu da vam bude nebo,
tu da počnete i tu da završite,
ni svoje,
ni njegove.
Prazne i ničije.
Da se svečano zaklonite,
a ne zaklinjete.

Dijana Knežević

tumblr_lwuk5d74Fy1r2ym4xo1_500

Advertisements

Filozof bluda: Marquis de Sade

Уобичајен

Čovek zahvaljujući kome je pojam “sadizam” dospeo u rečnike, proveo je dobar deo života po ludnicama i zatvorima. Književna poetika i umna izopačenost načinili su ga jednim od najkontroverznijih likova, kako njegovog vremena tako i današnjice.

Romani Markiza de Sada (Marquis de Sade) sadrže detaljne opise razvrata i iživljavanja nad majkama, očevima, decom, braćom i sestrama. Epilog tih “igri” često su zverska mučenja koja se završavaju ubistvom. Ipak, nije bio ubica. Čini se da su mu bili draži bogohuljenje, sodomija i mučenje. Jedni ga nazivaju slobodoumnim, dok ga drugi osuđuju kao seksualno izopačeno čudovište. Ono što mu se ne može osporiti je istančanost književnog glasa, čak i pored opisa najokrutnijih seksualnih zločina. Istovremeno strastveni i nežni, a uvek detaljni opisi junaka, te preciznost s kojom je opisivao složenost seksualnih činova, potvrđuju izreku da je “tanka granica između ludila i genijalnosti”.

Ovaj književnik i filozof bluda, rođen je 1740. godine. Otac mu je bio demokrata koji je, navodno, spavao kako sa raspusnim plemkinjama tako i sa dečacima uličarima. De Sadova majka, tiha i povučena žena, ostavila je sina u manastiru odmah po rođenju, da bi sa pet godina on bio poslat kod strica opata u Avinjon. Moguće je da bi se u ovom slučaju frojdovsko-psihološke teorije o formiranju ličnosti u ranom detinjstvu mogle pokazati kao posebno smislene. Bio je, naime, okružen bludom svog oca i strica, koji je održavao odnose sa četiri žene, pa je stajao i lice u lice sa lažnom svešteničkom moralnošću.

Ubrzo, de Sad pohađa jezuitski koledž, Luj Veliki, gde su đaci javno šibani. Možemo samo nagađati da li je ovo iskustvo bilo seme njegove strasti prema nasilju i ponižavanju. Jer jedna od osnovnih teza njegove filozofije jeste da najsnažnije erotsko zadovoljstvo dolazi upravo iz iskustva surovosti i bola.

Nadahnut bujnom, ali bolesnom maštom obogaćenom ratnim iskustvom, de Sad nad ženama, često prostitutkama, isprobava sadističke teorije. Neke su samovoljno želele da mu se predaju, dok su se druge žalile vlastima, te markiza bacaju u zatvor. Izbavljuje ga porodica njegove bogate žene s kojom se venčao kad je izašao iz vojske.

Iako mu je supruga rodila dva sina i kćerku, vraća se starim navikama. Često se pominje skandal koji je izazvao 1768. godine. De Sad je, naime, sa ulice doveo prosjakinju Rozu Keler (Rose Keller) i ponudio joj da radi kao služavka. Kad ju je odveo u kuću, gurnuo ju je u zamračenu sobu punu bičeva, skinuo, vezao za krevet i nemilosrdno tukao, posle čega je, navodno, rane produbljivao nožem i u njih sipao vreo vosak. Po rečima žrtve, tokom tog obreda doživeo je orgazam i vrisnuo “veoma glasno i veoma strašno, kao čudovište”. Uspela je da pobegne i prijavi ga, pa je de Sad još jednom zatvoren, ali i pušten nakon sedam meseci.

Nakon još jednog skandala sa mučenjem nekoliko prostitutki, de Sad je ponovo uhapšen, odveden u tvrđavu Muala i osuđen na smrt. Pod nerazjašnjenim okolnostima, uspeo je da pobegne i sa suprugom se sakrije u svom zamku. Pretpostavlja se da je i supruga, Rene-Pelaži (Renée-Pélagie), učestvovala u orgijama i perverzijama, pa i u jednom od skandala u kojem su seksualno zlostavljali dečake. Nakon toga, oboje su proglašeni opasnim državnim neprijateljima.

Posle godina izgnanstva i skrivanja, ljubavnici su uhapšeni u Parizu. U jednom od najokrutnijih francuskih zatvora tog doba, pri dugoj izolaciji, de Sad dobija priliku da razradi filozofiju bluda u pisanom obliku. Na rolni papira, dugačkoj dvanaest metara, napisao je delo “120 dana Sodome”, objavljeno posle smrti.

Godine 1789, nekoliko dana pred revoluciju, prebačen je iz Bastilje u ludnicu. Nedugo boraveći na slobodi, revolucionarni režim ga ponovo hapsi i osuđuje na smrt. Ipak, pogubljenje je odloženo, a pošto su vođe revolucije smaknute, ponovo se našao na slobodi.

Ostareo i siromašan, napisaće i objaviti “Filozofiju u budoaru” i “Justinu ili nedaće zbog vrline”, zbog čega će, po poslednji put, biti zatvoren u ludnicu. Tamo je sa duševno obolelima izvodio erotske pozorišne komade. Preminuo je u ludnici 1814. godine.

De Sadova nihilistička priroda, koja podrazumeva poricanje svega sem zločina i razvrata, bogato je oličena u njegovim delima i životu. Za njega ne postoji Bog, već samo priroda, a priroda pored lepote stvara i razaranje. Kako životom vladaju zakoni prirode, tvrdi da je jasno da zakon jačega mora da se poštuje. Čovekovi destruktivni impulsi takođe su deo prirode i moraju da se ispolje. Iako je sadržaj dela šokantan i za one koji su pripremljeni na stravu i okrutnost, bilo bi pogrešno reći da su lišena književne vrednosti. U najmanju ruku, zaista jeste bio filozof razvrata, a njegov filozofski sistem, ma koliko bolestan, bio je razrađen i utvrđen do najsitnijih pojedinosti.

Dijana Knežević

Sloboda stvaralaštva

Уобичајен

“Držim da sloboda stvaralaštva ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji. Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću – mada može imati drugačiju – slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda i prvi stadijum njenog gubljenja. Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničku.”
(B. Pekić)

Kada govorimo o društveno–političkim okolnostima, mogli bismo pretpostaviti da je današnji “slobodni umetnik” zapravo mnogo slobodniji no što je nekada bio slučaj. Ipak, apsolutno nepromenjena komponenta na polju potencijalne slobode jeste upravo potreba/osećaj za unutrašnjom cenzurom (samocenzurom). Uslovno rečeno – unutrašnji glas koji vam govori “ovo je moralno”, “ovo je dobro”, “ovo sam ja”, “ovo je dosadno” – još uvek je neretko glasniji od glasova koji dolaze sa ulice.

Pretpostavljajući da su jednom umetniku za potpuno izražavanje onog unutrasnjeg  JA potrebne, recimo, adekvatne političko–društvene okolnosti, našli bismo se umnogome u zabludi. Neadekvatne, pre svega političke okolnosti bile su snažno motivišuće u raznim oblastima umetnosti. Generalno, prateći tok istorije, možemo utvrditi kako se i sama umetnost oblikovala kroz aktuelne društvene okolnosti, te kako je i sama često bila “odgovor” na neadekvatnu društvenu situaciju.

Ono što ljubitelji umetnosti nazivaju uzvišenom umetnošću, moglo bi se nazvati konceptom prosvetiteljstva, koji je, počev od renesanse, svoju kulminaciju dostigao u osamnaestom veku, kada se i sama umetnost razgranala, čime se stiglo i do “emancipacije umetnika”, pri kojoj umetnik postaje – umetnik, a ne “zanatlija”. Tokom procesa autonomizacije umetnosti, neminovno se stiže i do problema slobode umetničkog stvaranja i tržišta kao moćne komponente u samom stvaralačkom procesu. Tog trenutka, “roba” (kao ekonomsko–društvena moć) i umetničko delo snažno se ukrštaju.

Neposredno posle Prvog svetskog rata, svest o društvenom angažmanu koji se ostvaruje kroz umetnost postaje dominantna stavka, te se politika i umetnost često i sve češće nalaze u sukobu. Umetnici dadenadrealizma i konstruktivizma bivali su u direktnim “okršajima” sa vlašću, odnosno sa dotadašnjim društveno diktiranim konceptom prihvatljive umetnosti. Kasnije, u umetnosti su se razvijale bauhausfluksuskonceptualna umetnost i druge; i baš kroz pomenute umetničke pokrete, “slika” slobodnog umetnika snažno dolazi do izražaja, preplićući se sa njegovim unutrašnjim potrebama – ono što se “sme” ili ono što je “društveno poželjno” i tome slično.

Erotska umetnost u ovom smislu i danas zauzima vrlo “škakljivo” mesto. Iako, recimo, knjige ekstravagantnog Markiz De Sada (Marquis De Sade) nisu zabranjene kao što je prvovremeno bio slučaj, njihov sadržaj se još smatra izuzetno eksplictnim, a umetnička vrednost samih dela – uptinom. Govoreći o umetnosti filma, potencijalno je još više dela koja odišu ekplicitnošću i vrednosnom nedokučivošću.

Kada istorijski nastojimo da propratimo promene u slobodi stvaranja, posebno intesantnim se čini period između dva rata i nadrealistički pokret koji je iz njega proistekao. Zapravo, sam nadrealizam u sebi sadrži poneke od ključnih momenata koji umeju da dočaraju umetnikovu potrebu da bude istinski slobodan – kako spolja tako i iznutra.

Naime, ovaj stil koji se razvio iz metafizičkog slikarstva i dadaizma, s manifestom pesnika Andree Bretona (Andre Breton), karakteriše umetnike koji preziru zakone i ustaljene običaje, ali se pri tom ne upuštaju u borbu sa društvom, već se okreću stvaranju kroz koje nastoje da istraže čovekovu unutrašnjost, unapred pretpostavljajući potisnutost ljudskog duha pritiskom društva. Sam Breton nadrealizam je definisao kao “diktat misli, bez kontrole razuma, izvan svake estetske i moralne preokupacije”. I čini se da upravo u Bretonovu definiciju nadrealizma staje suština onoga o čemu i želimo da govorimo kada se dotičemo teme slobodnog umetnika i – generalno – slobode stvaralaštva: kandže društva i društvenih okolnosti čine se uistinu mnogo slabijima od kandži u kojima se umetnik potencijalno nalazi onda kada je sa samim sobom.

Slobodno stvarati ne znači samo stvarati u zemlji u kojoj možeš kroz umetnost izneti kritiku društva. Slobodno stvarati pre svega bi trebalo da znači moći se odvojiti od sopstvenih moralnih i estetskih načela, prateći stvaralački impuls u svojoj unutrašnjosti, gde ruka prati diktat nekog višeg uma, a ne razuma koji ograničava i dovodi upravo do samocenzurisanja.

Umetnici koje danas nazivamo slobodnima i slobodoumnima bezmalo su bili osuđivani od strane okoline pa i sopstvenih porodica, a nadrealisti koji su se često oslanjali na Frojdove teorije i duboko verovali u čovekove dve prirode (svesnu – budnu, i podsvesnu – potisnutu zakonima zajednice) unapred su pretpostavljali da ono što u stanju stvaralačkog zanosa ispliva iz čoveka – ne biva nužno estetski ideal. Naprotiv.

Za razliku od nimalo pogodnih društveno–političkih okolnosti pri kojima su nadrealisti stvarali – današnja, savremena umetnost, zahvaćena ekonomskom krizom i drugim nepogodnim društveno–ekonomskim oklonostima, puca od želje da šokira i iznenadi.

Ono za čim savremena umetnost gladuje, moglo bi biti slično onome što je dovelo do rađanja bremenite resnesanse. Ipak, poljuljane vrednosti i ponovna potreba za lepim (u svom izvornom smislu), neretko dovode savremenu umetnost do toga da se čini samo načinom za kupovinu publiciteta.

Da li je slobodan umetnik – umetnik iz čije unutrašnjosti ispliva “Srpski film”? Da li je slobodan umetnik žena koja napiše “Grabljivicu”? Da li je slobodan umetnik Ljiljana Habjanović Đurović koja stvori “Svih žalosnih radosti”? Da li je slobodan umetnik poeta koji žargonski izražava svoje najtananije osećaje? Da li je slobodan umetnik Ceca Nacionale?

Ako je umetnost jedan od načina da dočaramo ono što u nama postoji, mogli bismo tvrditi da sve navedeno – jeste umetnost, još i slobodna. No, s druge strane, činjenica da postoje kritičari umetnosti ide u prilog činjenici da nije svako potencijalno umetničko delo vredno pažnje. Ono što u ovom trenutku nedostaje generalnom procvatu savremene umetnosti, možda bi najpre bili relevantni kritičari koji bi u adekvatnim društvenim oklonostima mogli da procenjuju šta je ono što jeste – uzvišeno i dragoceno. Pa, ipak, nisu li samozvani i zvanični kritičari svojevremeno Dušana Makavejeva zabranjivali, nazivajući njegovo suprotstavljanje seksualnoj repreisiji – eksplicitnim? A zar se Želimiru Žilniku danas ne divimo, ističući ga kao fantastičnog za prikaz “crnog talasa” u filmu, te kao veličanstvenog kritičara socijalističkog režima?

Ono što je u savremenoj i modernoj umetnosti posebno interesantno – a tiče se same slobode umetnika – jesu upravo sve češći ženski uplivi u umetničko stvaranje. Potreba za “ženskim glasom” postaje posebno osetna u dvadesetom veku, a “ženski glasovi”, do nedavno potisnuti društvenim okolnostima i feminizmom koji još nije (ili tek jeste) zaživeo, čine se povremeno i agresivnim, te feministikinje prisvajaju Siviju Plat (Sylvia Plath), Anais Nin (Anaïs Nin) i druge. A ono što posebno karakteriše rad ove dve umetnice,  jeste manje–više totalna umetnička sloboda. Tragično okončan život prve i odveć buran život druge upravo bi mogli poslužiti kao ilustracija praktično nužnih rascepa koji se u čoveku dešavaju onda kada želi da svoju unutrašnju ili spoljašnju slobodu uguši.

Kako govoriti o umetnicima jeste vrlo nezahvalno – upravo zbog beskrajne raznolikosti ovog soja – možemo tvrditi da svaki od njih nije imao jednaku potrebu za slobodom. Platno na koje će se preneti pristojan pejzaž potreba je jednog, dok obnaženo žensko telo, široko raširenih nogu – može biti potreba drugog. Mogućnost cenzure u drugom slučaju je neminovno veća, te dolazimo do slika erotskog sadržaja u kojima tek danas možemo slobodno uzivati.

Imajući i sama upliva u književni vid stvaranja, osećam se slobodno da tvrdim kako je spoljašnja cenzura ipak ništavna spram unutrašnje, a kako biće gladno stvaranja upravo želi da pokida unutrašnje kočnice, te tim putem neretko i dolazi do sadržaja koji su eksplicitni na ovaj ili onaj način. Baš iz tog razloga, socijalističke, feminističke i druge revolucije jesu značajne u pogledu slobodne umetnosti. Unutrašnja umetnikova sloboda ne trpi lance, a društveno nametnuti lanci (preuzeti kao mentalne šeme lepog i moralnog) pre ili kasnije manifestuju se kroz pucanje – u vidu bujuce reči, pokretnih slika i slično.

Gledano sa te strane, mi možemo izabrati da ne volimo naše Seke Aleksić i Jelene Karleuše, no one će jednog dana nužno poslužiti kao sjajna ilustracija vremena u kom smo živeli. Između dva rata svet je imao razoružavajuće nadrealiste. Ako danas duboko cenimo umetnost i čeznemo za uzvišenošću, pa se osećamo pomalo posramljenima gledajući ono što u sebi nazivamo kvazi-umetnošću – to još uvek ne znači da lično nemamo slobodu da odaberemo ono sa čim ćemo imati dodira, ma o kojoj vrsti umetnosti se radilo.

Kategorija slobode jedna je od najpipavijih vrednosnih kategorija – samim tim umetnost koja se kreće u granicama slobode biva još “pipavija” – te se ono što Momo Kapor kaže čini upravo adekvatnim odgovorom na temu slobodnog stvaralaštva i unutrašnje slobode: “Čovek uzima onoliko slobode koliki mu je kapacitet pluća. Niko vam neće doći i kazati: “Hajde, sad budite malo slobodniji, recite ovo ili ono, napišite nešto malo slobodnije…” . Slobode, dakle, uzimate onoliko koliko vam treba i plaćate cenu za koju ste spremni.”

Ko daje više?!

Dijana Knežević

Eventually it will happen…

Уобичајен
– Ma, pun mi je tog preseravanja! Kao, stalno se nesto sokiraju, unezvereno trepcu kada cuju neke, ju, kao sramotne reci. A naravno da bi lepo, elegantno rasirile noge, ili otvorile usta, ili sta god. Naravno da bi. Samo, kao, znas… do toga treba da se dolazi, to treba polako, i ovo ono… Ma, pun mi je toga, ali bas!

(B., Novi Sad, novembar 2010.)
Sanjam te fantasticne ljude i te fantasticne seksove.
Sanjam kako se dajemo liseni svih predrasuda, kako smo culni, bolesno, do kraja, kako se poklanjamo bez ostatka, kako se savatavamo po ulicnim budzacima nekim i kako nas nije briga da li ce nas neko videti, niti da li se znamo, uopste.
Sanjam i kako posle toga odlazimo, lepo fino, bez da iko ikakvo pitanje postavlja.
Sanjam kako mi dolaz neki ljudi iz proslosti, sve naoruzani lepotom i ludilom, kako stizu do mene razodeveni, kako mi nude svoje telo, kao na posluzavniku, i kako je na meni samo da odaberem, da ogrebem, opipam, uzmem, isprobam kao ljusku i kasnije bacim ako mi se ne dopada.
Sanjam kako se lomimo u svojoj silnoj seksualnosti, kako je ne sputavamo, kako masturbiramo po pedeset puta dnevno i jos toliko puta se jebemo.
Sanjam kako mi stizu neki novi ljudi, onakvi kakve volim da budu, sa tom dugackom kosom, recimo, i tim savrsenim nogama, bolesno dobro izvajanima, manje maljavim na onim mestima na kojima takve treba da budu. Sanjam kako me obgrljavaju tim carobnim rukama, sa obavezno snazno izrazenim venama, i kako me gledaju tim ocima, izludelima od svega sto iza njih postoji.
Sanjam kako se ne poznajemo, ali se lepo, fino telesno poklanjamo, jer je zdravo da se prvo to desi, jer znamo sta kasnije mozemo ocekivati, jer znamo da li su nam preveliki, premali, presiroke i preuske. Sanjam da se ne dajemo mlako, dosadno, sporo. Sanjam da se jedni drugima hranimo izdasno se dajuci, da se cupamo za kosu usput, da govorimo prljave reci, da se grebemo, da se rvemo, da se slatko povredjujemo, da na kraju strascu pokidani opruzeni na krevetu lezimo, deleci cigaretu, neizostavnu, cuteci, potpuno, jer znamo da nema sta da se kaze, jer je bilo dobro, predobro.
Sanjam da ne postoje predrasude dok koracamo jedni pored drugih. Da ne cutimo kada se radi o tome gde, kako i sta volimo. Da ne glumimo orgazme, nikakve. I da ih je uvek. Da se raspadamo orgazmirajuci.
Sanjam da slobodni smo u svojoj telesnosti i ljubavi koju prema njoj gajimo. Da u njoj uzivamo, ispitujuci granice. Da se ne budimo u pola zivota pitajuci se sta bi bilo da je bilo.
Sanjam da ne govorimo „Ok, to se desi, pa prodje“. Sanjam da to ne prolazi. Da vatra uvek jednako przi prste. Da kada ne przi prste – da imamo recept, neki skroz dobar, da je potpalimo, da duvamo u nju, da ponovo bude velika i luda. Sanjam i da kada vatra nije velika i luda – da mozemo lepo da odemo, bez da pomisljamo da bezveze je otici samo zbog toga sto vatre nema. Jer vatre treba da ima. Jer nije sporedno. Jer nije nimalo sporedno. Jer vazno je da spoljasnjost i unutrasnjost uskladjeni budu. Jer ne mozemo biti tako uskogrudi i zadovoljavati se samo jednim, iskljucujuci pritom drugo. Jer jedno i drugo daju sintezu koja raduje. Jer jedno bez drugog nije bas do zauvek dovoljno.
Sanjam da vise ne sanjam. Da ono sto sanjam – konacno desi se. Sanjam da ne budemo ludi, svi kolektivno, da ne izmotavamo se u svojoj putenosti. Da dajemo se – bez ostatka. I da se svi tako dajemo. Ili da bar onima koji se tako ne daju to pise na celu, da pa se ne razocaravamo zalud. Sanjam da nismo ludi ovako kako jesmo. Da sve govorimo. Da nista ne precutimo.
Sanjam da smo manje komplikovani u svojoj tupavosti. Da mozemo da budemo ono sto jesmo, najzad. Bez maski kojekakvih. Bez lazne moralnosti – posebno. Srecni u svojoj putenosti i razuzdanosti. Jer nije da nismo zivotinje koje misle. Jer nije da nismo zivotinje koje bi trebale na svoje zivotinjske porive da misle. Jer nije da lose nam je kad s njima smo uskladjeni.

„Samo zaželi – ostvariće se.“ Kako da ne!

Уобичајен
Pozelim, tako, da ne mislim. Da malo stvarno ne mislim. Ne ono kao: briga me, necu da analiziram i rasclanjujem dolazeci do besmisleno besmislenih finesa. Pozelim da ne stignem ni to “briga me” da domislim. Da bas se stvarno malo iskljucim, tako, lepo, da ne stigne ni utroba ni na sta da mi odreaguje.
Pozelim da zaboravih neke brojeve telefona. Da ih ne pamtim, kao, pet godina, ili sedam, sada, kada se koriste neki drugi brojevi, na koje te neke stare ljude ne bih mogla dobiti, i to ne zbog toga sto su mi novi brojevi nepoznati, vec zbog toga sto starog coveka nema, sto je i on sasvim nov i drugaciji, i sto mi takav ne treba.
Pozelim, tako, da neke slike iz glave sasvim uklonim. Kao, neke lepe oci, neke preduge trepavice, neke bozemesacuvaj divne osmehe, neka siroka ramena, predvine udove, i to… Stvarno pozelim da to izbrisem iz secanja. Najskrozije. Da ih tako ne uporedjujem sa nekim drugim licima, da se ne secam kako ovaj lici na ovog, ovaj na ovog, i sve u kurac.
Pozelim da zaboravim da se nekada osecalo. To posebno cesto pozelim. Da mi se, eto, ne desava da trenutni intenzitet emocija uporedjujem sa nekim bivsim, pa da pretpostavljam da li sam bila srecnija tada ili sada, i da obavezno dodjem do zakljucka kako je nekada sve bilo intenzivnije, zaobravljajuci, uporno, da me je tada nekada dodirnuo samo jedan covek, prvi put, da sam tada prvi put volela, da tada bas nista nisam znala, da tada nisam imala neke druge, kao svemirske, stvari o kojima bi se trebalo misliti. I kazem ok, naravno da je tada bilo jace. A nije ok. Jer ne znam da li je to – naravno.
Pozelim, tako, da svacega eto nema. Da se dok se covek voli ne razmislja o nekim drugim covecima. Da se, dok je jedan ud u nama ne razmislja o nekim drugim udovima. Da ono sto se desava uvek bude najsjajnije. I da se razne stvari ne dovode u pitanje. Da se ne vaze tezina nekih odluka. Da se ljubav ne meri bivsim nekim ljubavima. Da se udovi ne mere nekim bivsim udovima. Da se ludilo ne meri normalnoscu. Da se ne misli na zablude koje su se desile, pa da se jos sa strahom pomislja da je i novi osecaj neka nova zabluda.
Pozelim, tako, i da ne mislim, sve sa prekorom, zasto sam neke ljude mislila da volim i trebam. Kao, da ne razmisljam o tome sta mi se kod njih cinilo sjajnim, vec da lepo prihvatim iluziju i kazem: Jebi ga, Dijana, bilo se slepo, sta ima veze. Tako bih da mislim. Da ne rovam. Da ne budem besna na sebe. Da mi ne pada na pamet da to sto sam jednom mislila da volim coveka koji je sve ono sto mi ne treba… da sve to obavezno znaci da ce mi se takvo sta jos jednom desiti, i da ce to sve tada biti jos malo gore, jer necu biti tako besmisleno mala, i mozda ce se desiti jos neke velike stvari, kao, pa ce zabluda biti veca od moguceg…
Pozelim, stvarno, da je kafa uvek istog ukusa. Da se ne desavaju dani u kojima se jos pre prve cigarete pomisli na deset losih stvari. I da se deseta cigareta ne pali petnaest minuta posle prve, zbog besa, ludila i nemira, kao. Pozelim da malo odmorim pluca, stvarno, od ubrzanog disanja, od previse nikotina, od anksioznosti. Pozelim da malo mirno disem, jebiga. Da ne budem tako nezdravo frustrirana zivim i nezivim. Da se malo sacuvam za posle. Da ne ispalim sve sto u sebi imam za trenutak i dva. Da malo naucim da se stedim, posebno kada se sama trosim.
Pozelim, bas cesto, da telefoni ne postoje. Da se ne ocekuje njihova zvonjava. Pozelim, zapravo, i da kuce ne postoje. Kreveti, pre svega. Da niko nigde ne moze da dodje, da niko neke prostorije ne moze da uprlja svojim prisustvom. Pozelim da zaboravim na sve one koji su ovde krocili, da prestanem da perem pokrivace pedeset puta nedeljno, zamisljajuci da tako sve ono je tek od nedavno proslo vreme uspesno smestam u – davno proslo.
Pozelim, uopste, da sam malo normalnija. Ne racionalnija. Samo – normalnija. Da mogu da zelim neke obicne ljubavi, neke obicne seksove, neke obicne dane, pre svega.
Pozelim da malo zaboravim na vrednost stvari. Da ih sve bacam u isti kos. Da mogu da prodam sve na svetu za dinar ili dva, recimo. Da mi neki kao divni ljudi nisu bas jako vredni. Da samoj sebi nisam toliko vredna, pa da mogu da se ne plasim za to da gubim sebe cim mi je neko na udaljenosti manjoj od dvadeset kilometara.
Pozelim ja tu jednostavnost cesto, iako to bas tako i ne izgleda… Pozelim da kada pomnozim jedan i jedan – da uvek jedan dobijem, da logika uvek bude logicna, da nema odstupanja. Da kad volim kazem – ljubav i da ljubav bude, da ne moram bas sve da pakujem ovako i onako, da sabiram i oduzimam po million puta, svesna da mi te matematicke operacije nikada i nisu isle od ruke.
Pozelim, ustvari, i da prestanem da kenjam. Ovako, kao sada. Da mogu malo da se smirim i sredim. Da maksimum mog trabunjanja i ludila budu oni trenuci u kojima pricam sa samom sobom i da sve na tome ostane. Da ne moram ovako nadugacko i nasiroko da vrsim veliku nuzdu, jos pablisujuci sve to, zamisljajuci da to nekoga treba da znaima, jer, kao, mozda postoji jos neko dovoljno lud, pa ce se pronaci, i to… Pozelim, stvarno, da sve sto u meni postoji bude ogoljeno. Da ne moram nikome da se razlazem na sastojke. Da se sve lepo, fino vidi odmah. I velicina moga ludila, i medjunozja, i crvena boja ociju kada sam izbezumljena od besa. Stvarno to sve pozelim. I stvarno su mi vec dosadne sve te igre: vidi, ovako ovde izgledam; vidi, ovde sam se tada posekla; vidi, ovo je bio taj covek; vidi, ovakva sam kada sam nervozna; vidi, ovakva sam kad se kao stidim; vidi, ovakva sam kada bih te zubima udavila; vidi, ovako volim, ovako mrzim, bla bla…
Pozelim da se ovaj krov raspadne i da shvatim da postoji jos nesto sto mogu izgubiti, ako se upustim u ono u sta se upustam… da nije da imam bas nista… ili da i nista ima svoju tezinu i vrednost.