…je maštanje o istom…
Jednog ne tako lepog i sunčanog dana, uputila sam se prema obližnjoj trafici da kupim cigare I „Mars“. Kao, tek sam dobila novce pa sam shvatila da mogu malo da se probahatim, pa sam onda videla i kako me „NIN“ čežnjivo gleda.
I tako, uzmem i taj NIN, ispljunem 650 dinara (3 kutije cigara + „NIN“ + „Mars“) i uputim se ka stanu. (Ja bih vam sad ovde radije pričala o tome kako sam se divno izležavala u kadi, sve čitajuci „NIN“, sve pijući kafu, sve pušeći cigare, i sve u mirišljavoj peni i soli, ali nažalost, po moj hedonizam, važniji je jedan drugi deo priče.) Na putu do stana sam, dakle, razmišljala o tome kako sam svinjožderačica cigara kada ne mogu od jedne kutije nedeljno da se uzdržim i za te pare kupim „NIN“ (150 dinara koliko i moj „Monus“ slims, voljeni).
I to je bio prvi krik svesti!
Ja, inače, do tog trenutka (ne znam da li to zvuči logicno, ali vrlo jeste istinito) nikada nisam imala te misli u fazonu Šta – bih – sve – mogla – kada – ne – bih – pušila. Ali ovo me je baš smorilo. A nisam čak ni imala misli u fazonu Kako – bi – bilo – kada – tebe – cigareto – moja – ne – bi – bilo. Volela sam da ih bude, kao što još uvek volim, i, pored moje mame, jedini sam čovek – pušač kog poznajem koji apsolutno nikad nije ostao bez cigareta. Prosto se nije dešavalo i prosto se ne dešava. Svet može da stane, ‘leba može da se nema, ali mene uvek čeka još jedna kutija.
Tih dana se, tih dana kad su se čemerne misli u mojoj glavi javile, dešavao se, inače, i Sajam knjiga, i Darkvudi su sa Biserom nastupali u NS-u, a Block out bio u Bg-u i onda sam ja kao htela da odem na bar nešto od svega toga, pa se upustila u proračun u kakav stvarno nikad, baš nikad nisam sebi priuštila. Onda sam došla do tog jednog strašnog saznanja o parama koje puknem na cigare. Da se razumemo, bilo je meni i do tog trenutka jasno da su to ogromne sume, ali imam problem sa brojevima i ne volim da se s njima tako oči u oči gledam, i sve mi je nešto bilo preteško u grudima (a nije od duvanskog dima) dok sam ih gledala.
Elem, od novaca koje ja kao mesečno gajim, kad oduzmem pare potrošene na cigare, za život (u šta, u ovom proračunu, nisu upadali kirija i računi) meni ostane čak oko pet hiljada dinara. Tih pet hiljada dinara bi trebalo da pokriju moje razvozanje na liniji Apatin – Novi Sad – Beograd, hranu za psa, povremeno – hranu za mene, ali i da pokriju moju zavisnost o slatkom, podjednako snažnu kao i ovu nikotinsku.
I tako, to je bio taj srceparajući trenutak, jedan od najtragičnijih u mom životu, oh!
Onda sam kao kupila duvan, da ga kao fino motam, i zapravo je bio gadan, iako lepšeg ukusa od cigara koje inače pušim (od njega mi se vrtelo u glavi, kao kod onih prvih cigareta). I, eto, moj prijatelj „Monus“ i ja smo ipak ostali zajedno, na tih 450 dinara dnevno, koliko je koštala naša skupa ljubav.
Kako bilo, počela sam čitati tu knjigu „Lak način da ostavite pušenje“. Čitam je i znam da će to biti to, kraj mog druženja sa cigarama. Opraštam se sa njima ko sa ljubavnikom. Sve kradem usputne trenutke, svesna da ih neće biti još mnogo. Ćao, cigaro, nedostajaćeš mi – govorim joj dok je gasim.
Postoji ta jedna posebna veza između mene i cigara, ta divna, duboka, nežna, strastvena, predana i dugogodišnja ljubav. Moguće da one mene ne vole koliko ja njih, ali moja ljubav je uglavnom bezuslovna (one su te koje se kurvaju, ne mogu ih toliko isplatiti, ne mogu, ni zdravljem ni novčanikom, a sad već ugrožavaju i jedno i drugo).
Volim, jebeno jako volim taj pepeo i dim svuda oko sebe i po sebi. Volim miris cigare kad je napolju zima. Volim kako se pretvara u krv dok je pušim pijući votku usput. Volim kako joj namignem pre spavanja i kako znam da će me tu čekati I sutra. Volim je posle seksa kad mi ne da da dođem do daha. Volim je pre seksa kad je ugasim na pola, ili ostavim da dogori, jer seks ne može da čeka, cigare uvek čekaju. Volim je u kadi, kad otresem pepeo u vodu I čujem onaj zvuk veseli. Cigara mi pravi društvo dok čekam, ne može bilo ko da ti pravi društvo, a da budeš jednako divno sam. Koliko je samo sreća u mojim plućima dočekala i koliko mi je puta svejedno dala da udahnem vazduh široko. Koliko sam samo hipohondričnih pomisli ubila paleći je I oduvavajući ih, zajedno sa kolutovima dima. Koliko mi je puta samo bila alibi, kad negde u gužvi slučajno uhvatim nečiji pogled, neželjen, pa mi se učini da neko hoće da priđe, kaže nešto, pa se sva kao uposlim tražeći je i paleći je. Koliko mi je samo čarapa, divnih čarapa spalila i koliko je samo nisam krivila. I kako me je elegantno čekala u pepeljari, strpljiva i profinjena, dok lakiram nokte. I kako smo se lepo volele, ona, tastatura i ja, dok pišem, pa u naletu reči ne stižem da otresem pepeo, pa sve pada po dirkama, pa mi golica prste, pa mi je gadno, opsesivno kompulsivnoj, jer su sad prljavi, a lepo, jer golica fino. U očaju da vam ne pričam kako je dobra bila, kako blaga u svojoj jačini. Kako pomagala je da pluća se popune, pa da liči da u utrobi nije praznina, da nema mesta očaju.
…
Mogla bih da kažem i kako je, osim što je divan prijatelj, cigara I divan neprijatelj, ali neću. Jebe mi se. Kada se od njih oprostim, onda će biti prostora i za to.
Ovih dana fino maštam o šta – će – biti – kad – ih – sa – mnom – ne – bude – bilo.
Kao malu, mama mi je uvek kad fino, uredno, idem kod doktora i budem hrabra kupovala neke baš lepe poklone i kontam da je kod mene to oduvek šljakalo baš jako, taj sistem nagrađivanja. Zato ovih dana, u mislima, parim oči svim onim što ću moći da imam. Jadno je malo. To je jedino jadno, eto, priznajem. To odricanje koje mi pušači ne nazivamo odricanjem, jer zamišljamo da smo utvrdili prioritete, pa da je cigara prioritet nad prioritetima kao što ne bi trebalo da bude. U mom slučaju stvarno jeste. Gotovo da ih jedem. I nakostrešim se, ko mačka, kad mi neko kaže nešto o pušenju I zdravlju, o pušenju I parama, o pušenju i svetu, o pušenju i ovome i onome. Ti što mi to sve kažu, moći će, uskoro, na temu pušenja, tek da prihvate da mi popuše kurac, što bi Šešelj rekao. <3
Trenutno, naravno, kao i svi pušači, odlažem trenutak pozdravljanja sa predragom mi navikom. Zamišljam da mi treba još jedno napijanje, još toliko i toliko seksova, još toliko i toliko kafa, da treba da krenem u teretanu, ozbiljno se posvetim diplomskom, i sve to što bi mi već pomoglo da ne sedim i ne mislim kako mi nedostaje. Osim odlaganja, lepše se volim sa njom svakog dana. Lepo je i tužno.
Nedostajaće mi lepa, crvena tabakera, nedostajaće mi kako mi ide uz one lepe, elegantne rukavice, a posebno uz onu jednu haljinu, nedostajaće mi kako se lepo smesti između crveno nakarminisanih usana. Ali jebeš ga, imaću „NIN“ svake nedelje, i majicu, i dve, i deset, i maskaru od dve hiljade (ne kalorija nego dinara), i knjige koje želim, i odsustvo strepnje kada vidim da para više nema. I onda, možda nekad ponovo, srešćemo se. Na nekom kraju Mediterana, na primer. Tako sam to zamislila. Dok nosim ogromni šešir, lepršavu haljinu, pijuckam votkuu, a sunce mi prži belu ruku u kojoj je ponovo mazim.
Ajlavju, cigaro, ljubavniče. Imamo fore za ljubav tek do Nove godine. :*
Dijana Knežević
ViolentlyHappy 