Secam se nekada, davno jos, neko mi je pricao o tome kako je Silvija Plat stavila svoju glavu u rernu i tako skoncala. Meni je to bilo gadno, smesno, neverovatno i svakakvo. I bila sam skepticna. I nije ni bilo bitno, najposle. (Tada jos nisam znala kako njene reci unutrasnjost prze k’o vatra.)
Kasnije, mnogo kasnije, sam upoznala tu jednu zenu koja cesto je zelela da ucini isto. A nije cak ni citala Silviju. Samo, pricala mi je sa tim gadnim, stalno nekako suznim i krvavim, a zapravo bolno zivim ocima o tome kako tesko je da covek mirno dise onda kada previse oseca.
Nisam se nikada usudila da je pitam sta je to cega je previse u osecaju. Nije se ni ona usudila da mi kaze. Secam se samo da jednog dana oci joj vise nisu sijale.
To je valjda to. Od toga dalje nema. Kad i zvezde iz oka uspeju da ti uzmu. Onda ti ni rerna ne treba. Skoncao si.
ViolentlyHappy 