Širokih pluća i srca

Mali smo i sjebani
svi odreda.
Ali ponekad
budu stvarno dosta
te neke lepe i male stvari
što se ponekad ipak dese:
Kada ti se nepoznati čovek
osmehne na ulici,
kada ti žena na stanici
dohvati novčanicu
koja ti je ispala,
kada ti neko u samoposluzi
ustupi mesto
u redu,
kada ima sunca
ili nema severca
dosadnog, dosadnog.
Kada lišće šušne pod nogama
i kad osetiš tuđu vrelu kožu
kako se izvija pod tvojim prstima.
Ili kad prožme se
sve tvoje i nečije,
iznutra i lepo,
pa ništa više i ne bude važno.
Budu stvarno dosta
te tako mrve
male, majušne
što od života
za tren
stvore bajku.
I ti onda stojiš
razrogačenih očiju
i pluća
i srce
budu ti široki
kao da još tri puta takav jedan život
u tebe može da stane
i pljeskaš dlanovima
i smeješ se
i ne sećaš se
kada je,
zašto je,
zbog čega je
ikada bilo mračno,
ikada bilo drugačije.

Uvek i uvek

Pišem pesmu danima.
Dok jedem,
na pauzi, na poslu,
dok me neko na ulici pita nešto
a ja ne čujem ništa.
Dok i banci stojim u redu,
a sa sobom sva u neredu.
Pišem pesmu stalno.
Dok miriše mi piće
i tuđe cigare,
dok urlaš na mene
a ja besno skičim,
dok tražim gaće i čarape,
dok se svađam sa sobom zbog tebe.
Danima,
pišem dosdnu pesmu danima,
kad neću da je pišem,
kad ne znam da je pišem,
kad muka mi je od mene i pesme,
uvek, uvek,
ja uvek pišem pesmu.
Kad pljunem na sve napisane,
kad ne stižem nijedan od pet života da živim
i kad svi se međusobno svađaju
koji je najlepši i najbjtniji.
Pišem pesmu stalno.
Umorna u kadi,
nikad življa u tvom naručju,
razmazana među svojim jastucima i knjigama,
sama i svačija na ulici.
Pišem dosadnu,
glupavu,
ogromnu pesmu
uvek uvek
i nikad neće da me pusti.

U stvari čestitka

Ljudi se žene.
Ja turpijam nokte,
razmisljam usput
da li lak sa šljokicama
ili ovaj
mat ljubičasti?

Ljudi se žene.
Ja sam juče
kupila i leminga
da ga združim sa psom,
da se raduju
i da se pokrijem životinjama
pre spavanja
jer lepše je
nego bilo čim drugim.
Od svega drugog
mi ponekad bude i muka
čak i kad je
lepo i najlepše.

Ljudi se udaju.
Ja biram najlon čarape
koje će mi se najbolje
slagati uz novu boju kose.
Svetlo zelene
ili maslinaste.
Još nisam odlučila.
Videću još sutra.

Ljudi se žene.
Ja ponekad noću
pomislim na to
kako ću možda jednom
ipak moći da živim sa drugim čovekom
i da to traje više od nekoliko meseci.
Čudno.
Biće jako čudno
ako se dogodi.

Ljudi se udaju.
A ja sam juče ponovo
imala glupav
poluneprijatan osmeh
dok sam Kseniji
objašnjavala
da druga čektica za zube
u stanu
nije moja.

Ljudi se žene.
Mislim o malim tigrovima
i tek rođenim žirafama
i tome kako spavaju
sa tim velikim vratovima
i mislim malo i ozbiljnije
čak
o plati
novom i starom poslu
ovim neurednim pesmama
i svojoj još neurednijoj glavi.
Mislim o psihoterapeutima
o džinovskim strahovima
o malim zelenim pilulama
i hladnoj strani jastuka
o prljavoj mašti
i gladnim butinama.
O svemu mislim.
O svemu
svemu
samo ne
nikako ne
o tome da se udam.
Sutra
ili bilo kada.
Ali ljudi se udaju.
I žene.
Juče jedan
kog sam nekad volela.
Sve lepo mu želim.
Ja koja o tome ništa ne znam.
Džunglu
ekvador
i Brodsku pesmu.
Od srca.