“New Skin for the Old Ceremony” – Leonard Koen (Leonard Cohen)
Koen se sluša uz vino. Ne! Uz patnju. Ne, ne! Sluša se dok vodiš ljubav, kad si zaljubljen. Ne, ipak ne… Sluša se dok je napolju mračno, a ti si očajan ili poluočajan, ili dok je leto, ili dok je jesen i proleće. Najbolje, u stvari, dok je napolju kišno, a unutra toplo, uz čaj ili vino, ili gorku, crnu kafu, i cigaretu, umotan u ćebe, ili u nečiji zagrljaj, ili u neku tihu, ili u neku glasnu tugu. Eto tako nekako.
“New Skin for the Old Ceremony” sluša se na repeat, u svakom slučaju. Duboki, hrapavi glas ovog mračnog šarmera magično hipnotiše. Stvori vino! Stvori jesen! Izleči svaku bolest i razboli u svakom zdravlju! Ne možeš slušati “Take This Longing” i ne naježiti se. Nije pristojno. I ne možeš ostati hladan dok njegov šapćući glas peva “I Tried To Leave You”.
Play it again, L. Cohen!
“Ultimo tango a Parigi” (Poslednji tango u Parizu)
Bertoluči (Bernardo Bertolucci) je ovde razbio! Napravio je bajku za odrasle!
Priča o dvoje stranaca koji se sreću u Parizu i uplovljavaju u neobičnu seksualnu (a potom i romantičnu) vezu može da probudi i tvoje međunožje, i tvoje suze, i tvoju čežnju, i tvoje misli o egzistencijalnom beznađu, i romantično sanjarenje o fantastičnom Brandu (Marlon Brando) ili Mariji (Maria Schneider).
Ovde je smešteno više lepote i poezije od zamislivog. Ako gledaš kroz poeziju i strast. I ako voliš. I ako tražiš sredinu između Diznija i pornografije.
“Znakovi pored puta” – Ivo Andrić
Ovo stvarno jeste Biblija duše! Delo u kom je slavni nobelovac skupio misli koje je beležio celog života može da dirne ono najtananije i najlepše u tebi. Ako se pustiš. Ako mu se pustiš.
U slučaju da tražiš knjigu koju bi mogao/la čitati svakog dana, u sve i jednom raspoloženju, bez reda, jednako predano, godinama – ova može biti ta! Slavljenje života, lepota neuhvatljivosti vremena, čežnja za mirom, za prevazilaženjem unutrašnje “izdeljenosti” samo su komadić onoga o čemu Andrić priča. Utisak povezanosti sa autorom nepogrešivo je snažan: on ne piše, on priča – tebi.
I kad sa stotim po redu čitanjem završiš, bude samo ono o čemu je govorio: “Minut čiste radosti ostaje u nama zauvek kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.”
“I did my best, it wasn’t much, I couldn’t feel so I tried to touch.”
Kada muziku ovog kanadskog kantautora i književnika pustite ženama – one će se, na prvu loptu, mahom oduševiti njegovim dubokim, hrapavim glasom, dirljivim melodijama i tekstovima nabijenim emocijama. Kada ga pustite muškarcima, u zavisnosti od nivoa senzitivnosti, moglo bi se desiti isto. Ipak, svako dublje upuštanje u preslušavanje Koenovih albuma dovodi do susreta sa veličinom često posve mračne emocije, fantastične muzike, genijalnim oscilacijama u boji i dubini njegovog glasa i celokupnim šarmom ovog sedamdesetsedmogodišnjeg pevača koji se u svojoj muzici kretao od folk roka do džeza, a poslednjih nedelja očekuje se njegov novi album.
Lionard Koen (Leonard Cohen) je prvu knjigu poezije (“Let us compare mythologies”) objavio sa 22 godine, a prvim albumom (“Songs of Leonard Cohen”) iz davne 1967. godine osvojio je Evropu, iako je muzikom počeo da se bavi kako bi došao do novca i nastavio sa svojom prvim ljubavlju – pisanjem. Ove dve umetnosti nisu patile jedna zarad druge, te je Koen u poslednjih 30 godina objavio dva romana, 11 studijskih albuma i 8 knjiga poezije.
Na drugom albumu, Koen obogaćuje svoju muziku ženskim pratećim vokalima, savršeno uklopivima u njegov glas koji je, s godinama, postajao sve dublji, gorči i sporiji, da bi naposletku prešao u gotovo šapčući bas. U svojim tesktovima, on je usmeren na individuu i u tim okvirima – na religiju, seks, ljubav, greh i generalnu kompleksnost ljudske unutrašnjost. Mračna dubina njegovih tekstova, posebno se oseti na drugom albumu(“Songs from a room”) gde je u pesmi“Bird on a wire” magično oslikao neutaživu glad za svojom ličnom, unutrašnom slobodom.
Posle kultne “Famous blue raincoat”, izdaje album “Various positions” gde otpočinje saradnju sa svojom kasnijom ljubavnicom Andžani Tomas (Anjani Thomas) i oduševljava javnost nekim od danas najvećih hitova: romantičnom “Dance me to the end of love”, bolnom, životnom, gorkom i oslobađajućom “Hallelujah” i melanholičnom “If it be your will”.
Godine 1993. Koen se povlači iz javnog života i odlazi u zenbudistički samostan kako bi izašao na kraj sa dugogodišnjom depresijom, koja ga je u godinama dovela i do eksperimentisanja drogom. Iz samostana je izašao sa oko dvesta pedeset novih pesama i mnoštvom stihova. Na narednom albumu (“Ten new songs”), snimljenom uz asistenciju i produkciju njegove dugogodišnje saradnice – Šeron Robinson (Sharon Robinson) – Koen, lišen depresije, biva vedriji i romantičniji i oduševljava pesmama poput “A thousand kisses deep” i”In my secret life” od kojih je svaka, sama za sebe, pravo umetničko blago.
“Nikad ne govorim o svojim ljubavnicama i svojim krojačima”
Ovu rečenicu izrekao je svojevremeno, u svom uvek blago sarkastičnom stilu, dodajući kako je o ljubavima već sve rekao u pesmama i romanima. Tako se zapravo i ne zna da li je uopšte bio u braku sa umetnicom Suzan Elrod (Suzanne Elrod), majkom njegovo dvoje dece, niti da li je imao romantičnu vezu sa, tada udatom, Suzan Verdal (Suzanne Verdal), plesačicom opevanom u pesmi “Suzanne”.
Kako o ljubavima ovog razbarušenog šarmera možemo samo na osnovu pesama nagađati, stižemo do “Chelsea hotel No 2″ i Dženis Džoplin (Janis Joplin) u njoj opevane:
“…You were talking so brave and so sweet,
giving me head on the unmade bed,
while the limousines wait in the street.”
Upravo taj stih je, kako i sam kaže, jedini u kom smatra da je ono što je rekao izašlo izvan granica njegovog džentlmenstva.
Pa ipak, u dirljivoj “So long Marianne” koja govori o završetku njegove ljubavi sa Norvežankom Marianom Ilen (Marianne Ihlen), srećemo posve drugačiju emociju:
“For now I need your hidden love. I’m cold as a new razor blade. You left when I told you I was curious; Did I ever say that I was brave?”
Ovo je ujedno i veza iz koje je Koen crpeo ogromnu inspiraciju. Po rečima njegovog biografa, Mariana je “unela red i podsticala njegovu kreativnost” i oslobodila njegovu “potisnutu želju za sigurnošću i domom.”
Ovaj neverovatan umetnik je kao šesnaestogodisnjak, za razlog svog pisanja poezije naveo svoju opsednutost ženama, a kada se proslavio, opsednutost je – po svemu sudeći – bila uzajamna, pa je u počecima muzičke karijere bio besramno direktan u odnosu sa njima. Novinarkama je govorio da se svuku ili barem ogole grudi tokom intervjua, a jedan od njegovih albuma nosi simboličan naziv “Death of a ladies’ man“.
Čini se da njegov šarm, iako “pitomiji”, ni danas nije izbledeo. Glas mu je još dublji, nastup uverljiviji, a sa svojom trenutnom partnerkom Andžani još jednom je potvrdio svoje umetničko umeće kroz saradnju na njenom albumu”Blue alert” na kom je napisao sve stihove, a Andžani peva uz povremeni, jedva čujan, Koenov šapat.
Ono što čini da njegova muzika snažno živi među svim generacijama, zasigurno jeste u tekstovima magično izražena dubina njegovih emocija, sa upadljivom notom ličnog.
Osim toga, kada sa sedamdeset godina možeš da otpevaš “I’m your man” – sa fantastičnom dozom zrelog, bogatog šarma, onda to zaista liči na potvrdu svega opevanog.
ViolentlyHappy 