O srpskom patriotizmu, kvazi patriotizmu i još ponečem

Tekst za ispit iz Novinarstva…

Kako je patriotizam u Srbiji već duže vreme izgovor za duboki nacionalizam, onaj koji bi imao da kaže nešto što se srpskim “patriotama” potencijalno ne bi dopadalo, a još je i na mestu premijera, sam bi sebe smestio na lomaču.
“…jer smo nebeski narod, te da za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teritoriju kojom smo želeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju krajeva je ipak merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda ste vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da i preplatite.
Druga stvar koja je bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice.”
Navenede reči Zorana Đinđića danas su umnogome potrvrđene.
Zemlji u kojoj nacionalizam može da se rodi i bogato zaživi – dovoljni su motivi, dakle, dovoljna je zajednička istorija, svest o “zajedničkoj patnji”, ratovima i dr. nedaćama, dok je zemlji u kojoj bi zdrav patriotizam mogao da uzme maha potrebna i nova potvrda srpstva – kulturni spomenici, kulturne institucije, negovanje kulture, društva, pisma i sl.

Dubravka Stojanović u 3137. broju NIN-a, govoreći o srpskom patriotizmu i kvazi patriotizmu, povodom teksta motivisanog Danom Državnosti, navodi, između ostalog, i kako su se u Evropi ”pravile reprezentativne građevine ključne za institucije koje označavaju naciju ili istorijsko sećanje”, što u Beogradu nije bio slučaj. “Osim Narodnog pozorišta koje je napravio knez Mihailo, srpska država nije podigla do 1945. nijednu zgradu tog tipa.”
Kao patriote (nacionaliste?!) insistiramo na pisanju srpskim ćiriličnim pismom, držimo se izreke “Govori srpski, da te čitav svet razume”, mašemo raznim varijacijama na srpsku zastavu – sa crvenom bojom gore ili dole svejedno je, a reči himne “Bože pravde” znamo donekle. I s razlogom, dakako, postavljamo pitanje: Ko je danas patriota? Ili još bolje: Da li nam je patriotizam uopšte potreban, ako kao država i društvo stojimo na klimavim nogama?
Samozvane patriote bi čvrsto branile stav da baš zbog nas koji hoćemo EU, koji reči iz engleskog slenga koristimo u svakodnevnom govoru i koji ne slavimo srpsku Pravoslavnu Novu godinu, te ne verujemo u Boga i nemamo običaj da se redovno pričešćujemo i duhovno čistimo na pragu, sve sumnjivijih, crkvenih institucija…, da baš zbog nas – takvih – patriotizam i stize do krize, pa i sama drzava.
Ipak, kako kao nebeski narod nemamo običaj da obitavamo u onome što je Aristotel nazivao etikom zlatne sredine, dolazimo do toga, da oni drugi, samozvane patriote, pretežno ne znaju reči iz engleskog slenga, ali, isto tako, osim što pisu na srpskom ćiriličnom pismu, nisu baš sigurni (ili još bolje – jesu) u (ne)ispravnost svog pravopisa i gramatike, te nemaju mnogo ambicija za dalje obrazovanje, a teško da će baš oni biti ti koji će, da bi sprečili “izliv mozgova”, ostati u kolevci srpskoj i obogatiti je.

Da li je patriota – patriota ako se klanja pravoslavlju, neguje svoje pismo, istorijska sećanja i živi u zemlji u kojoj se oseća dovoljno slobodnim da onoga ko sebe ne naziva patriotom – nazove izdajnikom?
Ili je patriota – patriota ako se, recimo, klanja pravoslavlju, neguje svoje pismo, istorijska sećanja, ali nastoji i da prikupi nova kojima bi stara mogao da okrepi, te želi da neguje kulturu, da je potencijalno obogati svojim stvaranjem, a pri tom nema potrebu da svakoga ko se ne deklariše kao patriota nazove izdajnikom?

Volim, dakle, subjektivan sam

Voleti svoju zemlju, odnosno biti patriota, može da ima izuzetno široko značenje:
Volim svoju zemlju, a želim da je napustim jer u njoj nemam perspektivu – može biti vrlo specifičan vid ljubavi prema zemlji u kojoj ti kao pojedinac shvataš svoju nemoć kao i potencijalnu nemoć zemlje u kojoj si.
Volim svoju zemlju, a želim da kradem, bijem se po ulicama, na stadionima – može takođe biti vrlo specifičan vid ljubavi prema zemlji u kojoj ti kao pojedinac shvataš svoju nemoć, a kako nemaš mentalnih ili materijalnih sredstava za svoj napredak odlučuješ da svoje frustracije kanališeš na takođe specifičan način.
Volim svoju zelju, a znam/ne znam koje su njene granice pa nisam baš ni siguran šta u njoj volim – sasvim je legitiman stav koji ti kao pojedinac možeš da zauzumeš u vremenu i mestu na kom se nalaziš.
Volim svoju zemlju i želim da ostanem u njoj, entuzijastičan ili neentuzijastičan, doprinosim njenoj kulturi, redovno izlazim na izbore, pratim aktuelna društveno – politička dešavanja – može biti danas još i najspecifičniji oblik patriotizma, ujedno potencijalno „pravi“, koji se sve ređe sreće među srpskom omladinom.

U zemlji u kojoj je “čistoća” rada gotovo svake od institucija dovedena u pitanje, u zemlji upitnih vrednosti i još upitnije budućnosti, u zemlji u kojoj, prema marketing istraživanjima, 81 odsto građana nema neophodna znanja o istoriji, dva odsto ispitanika ume da navede ime jednog prosvetitelja, polovina građana ne zna raspored boja na srpskoj zastavi, oko 77odsto ne zna reči himne, u zemlji, dakle, koja je svoj zdrav patriotizam ostavila u vremenu kada je SFRJ postojala – da li je pogrešno upitati se treba li nam patriotizam uopšte? Ili je pak potrebno vratiti se “građenju” društva i njegove kulture, pa tek onda razmišljati o patriotizmu koji će, za promenu, imati opipljive “dokaze” u stvarnosti, u vremenu i mestu na kom se sada nalazimo?
Srpski podmladak odrasta ili u uverenju da je Srbija mesto sa kog treba otići najbrže moguće ili u uverenju da su Srbi nebeski narod, a i jedno i drugo uverenje pomalo liče na bajke koje mame pričaju svojoj deci za laku noć, onda kada noć baš i ne treba da bude laka.

Konkluziju u ovoj priči praktično je nemoguće izvesti. Kao pojedinac koji voli ili ne voli i subjektivan je u svojoj ljubavi ili neljubavi, mogu da klimnem glavom na poslednje rečenice iz teksta Sandre Petrušić, pisanog fantastično sarkatičnim i, nužno, uptinim tonom.
“Ako stvari pogledamo iz tog ugla, onda postaje pomalo svejedno da li znamo kada je Dan državnosti. Ukoliko za poslednje dve decenije nismo uspeli da odredimo šta nam je država i koji su joj prioriteti već se i dalje saplićemo o iste probleme, pomalo je nebitno kog dana ćemo slatviti praznik te i takve države.”

Ujedno, put ka zdravom društvu, te i zdravom patriotitzmu, bi, pretpostavljam, baš odatle negde i trebao da krene.

Dijana Knežević