Kakve su ti to pesme
Za šta to pišeš
Pa ko se još danas bavi poezijom
Kakva umetnost
Od toga nema ‘leba
Od toga ćeš da crkneš
sama i gladna
i biće ti hladno
Poezija ne greje
Poezija ne plaća račune
Poezije ne posprema stan
Poezija ne čuva razjebanu kičmu
Poezija ne šapuće u krevetu
Ne stavlja obloge na vrelo čelo
Ne masira umorne noge.
Poezija ništa
Šta će ti to
Od čega ćeš da živiš
Od toga ćeš samo da umreš.
Vidiš kako su i svi veliki
Još i sami
Obavezno sami
Jer je poezija dosadna
Niko ne voli toliko mraka
ili vatre
To umara
Iscrpljuje
Šta će ti te pesme
Nikome to ništa nije donelo
Sedi i radi nešto stvarno
Sela.
Iskašljala suze.
Napisala pesmu.
Na čistom belom zidu.
Olovkom.
Hrapavu.
Opipljivu.
Da i ja radim nešto stvarno.
Jer od poezije stvarno
moze samo da se crkne.
Kad je dobra,
razume se.
ViolentlyHappy 
Nemoj da krečiš zidove… Super su tako!
Pozdrav! :)
:) :*
Kada osetim da pišem loše, da iz mene izlazi nešto tuđe ili poluprodukt osrednje vrednosti ili slabog sadržaja, ja prekinem da pišem neko vreme. Dan, dva, mesec, pa i godina prođe tako jedared. Posebno kada objavljuješ to i gola stojiš pred virtuelnim svetom – treba da nas sve opčiniš, bar to ti želim… Kada sam se prvi put obreo ovde, tako sam se osetio – opčinjeno, pomislio sam da si sigurno neka sirena gradskog tipa, zato ti i kažem – ako pesma nisi ti, nemoj je objaviti. Ako pak jeste deo tebe, ali loš, nekonkretan, nedorečen – ostavi ga negde gde će biti zaboravljen, ili ga uradi kada osetiš da je došlo vreme za to. Ne pametujem, samo prenosim moja iskustva i želje – ne verujem da imaš u sebi tu vrstu ega da te kritikarani u srce, neko kao ti će pre da se zamisli ima li nečega u ovoj priči ili ne, pa… Ima li?